PSYCHIC PAPER

Nisam pisala, a trebalo je. Ovih dana su se u meni zaista dešavale čudne stvari. Čudni osećaji su strujali mojim telom... Moje uspavano telo se budilo! Moj cilj: sloboda, se vratio. . . . Ovih dana, nisam išla na trčanje, ali sam vozila bicikl; istraživala sam, i okolinu, i sebe.  Išla poznatim ulicama, i ravnim asfaltom - išla nepoznatim, neravnim. Sve sam videla. Udisala sam svet oko sebe. . . . Oduvek sam bila čudna samoj sebi; sve me je interesovalo i ništa me nije interesovalo.  Ovo novo osećanje je bilo drugačije. Nešto je bilo drugačije! . . . I, to sam oberučke prihvatila!

Briga o sadašnjosti me je i izvela danas na stazu, i naterala da kofer pun mračnih ideja ostavim neraspakovan.Na sred sobe. Neki nebitni ljudi su mi zakrčili stazu, no izborila sam se zato što sam sama. I zato što to moram jer niko drugi neće. Imam sadašnjost. Budućnost je već sutra. Ne čekam, spremna sam.

Oblačan dan, puste ulice. Ja sam shvatila da ne-trkači uopšte ne vole ni nimbuse ni kišu. Zato sam ja, trkačica, danas, uživala u dugom koraku. Sutra se zasluženo odmaram.

silence Krenula sam, zagrejanih mišića, na stazu. Pravo, pa desno, spust do ulice pa dijagonala do trotoara i pravo, pravo pravo napred.... Psi se nisu bunili, deca me nisu zagledala, odrasli su odrasli. U mom dvorištu me niko nije pozdravio. Svako je radio svoj posao. Iako je pala noć. I, tišina.

Danas mi nije bilo lako. U autobusima ništa novo; na fakultetu ništa novo; na predavanju ništa novo - ćutala sam svo vreme. Posle jela sam sebi skuvala kafu i izašla napolje da čitam. To je bilo dobro. Kasnije sam otišla na trčanje. To nije pošlo kako treba. Stomak je odmah počeo da me boli, skratila sam korak i disala. Disala. Ljudi su se sklanjali. Psi su lajali iza ograda, a ja sam trčala. U obrnutom smeru; i protrčala sam pored jedne šarene mačke koja me pogledom ispratila, što je čudno jer obično pobegnu,  tu je bio i jedan pas, nizak i žućkast, ni on nije mario previše za mene; Šilju nisam videla. "Nisam mislila na to. ... Ja samo idem dalje niz ulice. ..."

Razmišljala sam o večerašnjem trčanju kao o nečemu što će se sigurno dogoditi. Nije bilo nikakve sumnje.  "Ludilo osvaja, kao pre..." Uživala sam u večerašnjem trčanju. Disala. Posmatrala. Moje noge su same pravile korake...

Znala sam da moram da odem, nije bilo nikakvih misli o odustajanju. Poželim da verujem da je to od vina. Jedne čaše - ugreje me, ali mi više znači to što mi razbistri misli i, smiri da mogu da se skoncentrišem čak i na gledanje televizije. Trčala sam uobičajenim tempom, gledala u trotoar, osluškivala svoju okolinu. Dece je bilo, ali su skoro sva sedela pored puta i veselo čavrljala. I pasa je bilo ali mi nijedan nije prišao. Šilju nisam videla. Danas sam zavolela poslovicu: Aquila non capit muscas.

  Dakle, ovo je moj novi moto. To je rekao Haruki Murakami*. I to je taj citat koji mi je večeras poslužio kao staza koja život znači, da parafraziram definiciju pozorišta, jer ta staza je postala neki novi put u mom dosadašnjem životu. Jer sam se izgubila. Ili sagorela. Na toj stazi danas sam videla decu na ulici kako se igraju. Protrčala sam pored dva psa, koja su me samo lenjo ispratila pogledom. Temperatura je bila savršena. Na kraju staze mi je prišao jedan mali Šilja. to ime mi je odmah malo na pamet, jer je pas bio nizak, mršav, i šiljat sav. Sprijateljili smo se u sekundi, a ipak je odlučio da me ne prati. Ostavila sam ga na tom delu ulice. Možda ću ga videti sledeći put. *intervju