Poštovani gospodine predsedniče, Vaše pismo mi prenosi, u Vaše ime i u ime svih, čestitke za rođendan. Oprostite mi što se čudim. Deluje mi, naime, kao da taj dan, zbog mojih roditelja, spada u intimnost dvaju ljudi, koje Vi i ostali ne poznajete. Ja lično nikad nisam imala dovoljno smelosti da zamislim svoje začeće i rođenje. Već i samo pominjanje datuma rođenja, koji nije za mene, ali jeste za moje jadne roditelje morao da bude od značaja, uvek mi je delovalo kao neprilično pominjanje tabua i otkrivanje tuđih bolova ili tuđih radosti, koje čovek, koji oseća i misli, poima skoro kao kažnjivo. Trebalo je da kažem civilizovani čovek, pošto je naše mišljenje i osećanje u jednom delu, u svom oštećenom delu, vezano za civilizaciju, za našu civilizovanost, kroz koju smo odavno prokockali šansu da se i sa najdivljijima od svih divljih pomenemo u jednom dahu. Vi, učen čovek visokog ranga, znate bolje od mene kakvo dostojanstvo pokazuju divlji, poslednji, neistrebljeni u svemu što se odnosi
