PSYCHIC PAPER

Plutao je u posudi za vodu. Sam. Verovatno bez nade da će ikad isplivati. Mogla sam da prospem vodu preko trave uz drvo i prepustim ga slabim Sunčevim zracima. Možda bi se i izvukao, ipak je to životinjica spremnija na borbu od mene. U psećoj posudi za vodu je bio mrav. Raširenih nožica i pipaka. Podvukla sam svoj kažiprst pod njegovo telo. Pokupila ostatak vode sa mog prsta, i blago ga gurnula na suv deo. Učinilo mi se da su se pipci pomerili. Pas me je gledao blagim pogledom. Spustila sam mu hranu u posudu, sa mravom na kažiprstu leve ruke. Kad sam ponovo pogledala u njega, pipcima je ispitivao novo tlo i nožicama se polako kretao. Živ je pomislih! Premestila sam ga na drugu ruku, tu je već veselo čeprkao po mojim dlakama kad sam odlučila da ga spustim u saksiju sa cvećem. Tu će možda da pronađe koji zalogaj. Pipcima je opipao saksiju, a zatim prvo prednjim a onda zadnjim nožicama krenuo u novi život.

Nisam mislila na novac.  Mislila sam na Vreme. Vreme našeg kratkog života.  Rodite se i ne znate da razmišljate. Prazna tabla. Odrastate, neko vam usađuje nekakva pravila za razmišljanje. Još malo odrastete. Shvatite da su pravila beskorisna. Konačno shvatite gde je trebalo da stanete bukvalno, a gde da produžite korakom, da oslušnete bolje s oba uha, ili obe nadlanice, ili da ostavite nasred puta drugima za hranu.  ...Koje znanje treba imati kad se zadesite u Zoni Sumraka; osobe koje ste trebali da pljunete i zaboravite a ne da im dajete još svog dragocenog Vremena; pred kojim životinjama ste trebali krotko da pognete glavu, a ne da marširate kao Napoleon i naravno, izgubite svo Vreme odjednom.  Treba paziti na Vreme. Ja sam već 11 420 dana na Zemlji. 

Ja sam poseban tip osobe. Meni je zagrljaj važniji. Govorim o običnim zagrljajima, umesto navodnog poljupca, onog, ovlaš - zapravo obraz uz obraz. Ili negde izgubljenog u tom delu, da ne bi ostavio mrlju na licu onog ko pruža. Niko nema vremena da popravlja stvari. Zagrljaj je znak pravog, iskrenog, osećaja prihvatanja. Ugledate osobu ispred sebe, za pravo i nije vam nepoznata. Pa ona je ljudsko biće! Kao i vi!

Znala je da mora da stoji pored oca. Da ga posmatra dok radi, to je bio njen zadatak, to je bila za nju igra kako je uvek govorio. Stajala je i posmatrala kako od drveta, iščupanog ko zna odakle i kada, pravi daske, bele i pune prašine; kako viče na nju da se skloni od te prašine unutra da se ne bi gušila od prašine, i ona se, poslušno, guši i odlazi u otvorenu prostoriju pored, praznog mozga.  Kako joj minut kasnije doziva, pored sve one buke, ogromne mašine za mučenje lepog drveća, i zatim opet viče zašto je ne čuje kad je doziva da mu donese klešta. Čuvši ga trči po prostoriji pokušavajući da brzim pokretima glave i ujednačenim pokretima ruku uhvati nešto što bi je podsetilo na to kako klešta izgledaju.  Prazan mozak daje uvek pogrešne odgovore; dobila je još jednu grdnju jer se uhvatila za čekić. Tamo levo, kod sata, odmah ispod, malo ulevo, usput je pokušavala da se seti koja joj je ruka leva koja desna, moleći se bez reči da što pre pronađe prokleta klešta za minut zaglušuju

Kao i svakog prepodneva, odnela je hranu svom psu. Na zvuk njenih koraka podigao je uši, i budno pratio pogledom jasne pokrete svoje ljudske prijateljice: stigla mu je hrana. Hrana je iskočila iz jedne posude u drugu, bila je topla; miris je zavladao. Pas je veselo strčao niz stepenice na čijoj je najvišoj tački, odmorištu, ležao. Mahao je repom i sačekao da se ljudska prilika pomeri od hrane. Presula sam hranu iz činije u drugu, samo njegovu, sjajnu činiju, nenasleđenu od prethodnog. Činija bi me uvek podsetila na užasnu smrt koju je doživeo Meda, ali ju je sahranila s njim, ispod višnjinog drveta. Pogladila sam psa, po leđima i dopustila mu da jede u miru. Svako bi trebao da jede u miru. Uzela sam njegovu posudu sa vodom, da bih je promenila ali sam ugledala pčelu. Jedva je pomerala nogice. Uvek spasem insekte iz njegove posude za vodu. Nekad stignem na vreme. Umočila sam prst ispod nje. Dlakavo malo telo je poslednjom snagom obujmilo moj prst, pipcima ga ispitujući. Meko sam

Opšte mesto u čovekovom životu je da oko rođendana razmišlja o iskustvu koje je stekao za tih xy godina. Ja se uvek pitam da li je moj otac i moj tata, ili je samo moj otac. Jednom prilikom mi je i rekao nešto kao "da napišem knjigu o svom tati" a ja sam već tada znala da će on i biti onaj suštinski deo nje, uzrok. Čak određujući jer sam zbog njega skrenula levo. Kao što reče devojčica Malala za sebe, ni ja nisam obična devojka jer da jesam do sad bih bila udata. Imala parčiće same sebe i svoju kuću, muža, decu. I zato ne znam da li da zahvalim ocu na tome što me je spasao udaje ili da ga opsujem tako da mi se do kraja života ne obrati.

(...) Nisam htela nigde da odem. Odvukli su me. Rekli mi koje predmete da spakujem; drugi su me vozili. I kažem,na kraju nisam rekla ni "da", ni "ne". Prepustila sam se. Jutro je osvanulo, stvari su bile u koferu, vozač naspavan i ljudi raspoloženi. Ja sam posmatrala. Na levoj strani su prolazili pejzaži; poznate kuće i ograde, poneki umorni pas. Zatim ravnice, pa planine u daljini i strme stene sa mrežama da zaštite one koji prolaze. Životinje. Ljude. I poneku buba maru. Mislila sam da je komplikovanije. Ali nije bilo.

Polako stupam jednom nogom u tu uskomešanu gomilu. Strpljivo čekam svoj red, ja iza Vas, i držim te knjige. Danas sam istresla namerno  sva slova iz knjiga na zemlju. Da dam boju svom glasu vama. Da Vam pokažem šta mislim. Kleknula, pokupila sam ih skupljenim šakama i posula se njima, lomnim rukama sam ih pridržavala za umorno telo. Da Vam pokažem šta mislim. Kao dodola, dozivala sam reči  koje su mi klizile niz odeću,  da me ne napuštaju bez zvuka. Ali su one i dalje otpadale.  Nije vredelo, reči su se skupljale i na šetalištu pored reke, uskakale u vodu  izvijeno kao vrsni plivači a hladno tonule na rečno dno. Vrane su ih jurile po vazduhu, i gutale bez razmišljanja. Na tlu ih je mraz sačekivao da zamrzne. Kao ledenice, mene su probadale. Gazila sam ih i preskakala plačući,  da ostanu ipak u životu. Makar i  rastavljene ali ih je asfalt žudno upijao.  Jedna zemlja ih je željno čekala.  Uskoro, nijedne na meni nije bilo, i

Dakle, sanjala sam te. Hodam Knez Mihajlovom, okružena masom ljudi i životinja. U vazduhu lebdi miris kokica. Hodam i slušam EkV. (Volim ih onako kako si ih ti volela. ) A onda podignem glavu, i u magnovenju, razaznam - tebe! Masa postaje šarena i bezoblična. I ti si mene primetila. Ali ćutiš! Neko visok te je zagrlio, i tako zagrljeni hodate. Pratim te pogledom, ali mi se muti pogled zbog suze. Ne brišem, sleđena... Kako možeš tako da me gledaš?! Prolaziš... Ništa se ne menja. Lomim se; ostajem bez daha, napad panike, suze... Vrtlog! I... Sind Sie in Ordnung? Gledam pravo...  Oh, Sie weinen ja  ...i, gleda me, i, govori   nicht weinen  i grli me. Miris šampona. nicht weinen, nicht weinen... Šake na mojim leđima , topao zagrljaj toplog tela. I... Oh, Verzeihung...Ich ...Verzeihung... Mir ist ...sehr schlecht...sehr schlecht... čujem sebe. ... i budim se. U znoju, uzdišem, i razmišljam, u kovitlacu sam misli zbog tebe i onog čega nikad neće ni biti. (U noći, č

Juče je bio lep dan, u 5h ujutru sam ustala, popila kafu i uživala u jutru - bez neophodne mi toplote ali ipak. Morala sam da radim. Zvuci saksofona mi itekako ulepšaju jutro, pogotovu kad sam okružena ljudima... A danas, prevrtanje po krevetu, jaka pospanost, odlaganje alarma. Muke Tantalove. A onda vrisci mog psa! Taj pas je toliko jednostavno - ja u psećem obliku. Ne sme da laje, ne sme da zavrti repom kad hoće pred njim naravno baš kao što ja mogu da pričam *akko je on dobro raspoložen. *termin pozajmljen iz matematike Moram da uzmem tog psa k sebi. Čim se snađem. Nažalost, pre toga, mi slede moja dokona celodnevna razmišljanja i muke hoda po žici bez kišobrana ali mislim da vredi izdržati i zbog sebe, i zbog čupavog. Njega mi najviše žao, sebe i nije nešto, ja sam mazohista ili naučena da trpim.

Pišem ,brišem, prepravljam pa učim pa se trzam, sanjarim pa uzdišem... A "možda je za sve kriva moja grešna mladost" i to baš ona, moja samo moja mladost, ona mladost koju nisam ni imala. Ona mladost koju sam provela nosa zabijenog u zemlju  kao noj, umesto da razmišljam o sebi i svojim osećajima. Ja ne znam ništa. Kad bolje razmislim, ja sam samo izletela. Nisam nikog čekala, ni babicu ni bolnicu. Ne znam ni da li sam plakala. Ali šta ja SADA da radim? Šta da kažem sama sebi, kad se davno da ne kažem nikad ovako nisam osećala? Da li je to zaljubljenost? Da li je to moja usamljenost? Da li je to...moj ludi mozak na kafi izmislio? Da pitam Gugl? "Molim Vas, recite mi, kakav živi život žena koja ne zna ni o kom polu mašta, hvala." Otišla sam na terapiju kod Švrće. Saslušao me je. Pogledao pravo u oči nekoliko puta. I rekao da lajem. Podvukao da zapravo nije bitno da li mi to smeta ili ne, da je jedino bitno da lajem, i da ne držim ništa u sebi. EDIT: Maštam,

Ne znam teoriju zakona verovatnoće, ali mislim da je vrlo verovatno da je bar jedno od vas, tamo negde, doživeo ovaj momenat onako kako sam ga ja doživela. Danas. Izlaskom na ulicu. 

To je za mene uradila Mirel Wagner. Mhm. Elipsis. Ali u suštini, svakog dana, muzika. Dugo je pisalo na grafitu kod Etnografskog "Tišina  je preglasna"... Moja tišina jeste preglasna, i ja ne mogu da je podnesem. http://www.vice.com/rs/read/kako-me-je-muzika-vratila-sa-ivice-samoubistva

T: "Smell the skin, feel your breath... you on my side. M: I couldn't resist. I hope I'll understand some day  what is meaning of this crazy game, it's real and pure... it's TNT for my brain! T: If there's no pain, rules are still the same. M: I'm with you, just lead me, I'm ready to play. T: Don't be scared and have no fear, I will show you what it means. What you feel is insane, it's love and not the game." TNT for the brain Moram ovome napisanom tačnije prekopiranom da dam neki konteks dakle ovo je taj zamišljeni razgovor između mene i trčanja kao persone; ali, razgovor koji je ipak moguć između mene i trčanja, zapravo i jeste onaj koji u sebi vodim svaki drugi dan. To je razgovor koji podstakne onaj osećaj koji me svaki put natera da izađem napolje. Ali, kao i svaki osećaj, morala sam da ga izgradim, ne, nije išlo preko noći... Ništa nije išlo preko noći; ni ja nisam nastala preko noći. Šta je to "jedna noć"

Od marta meseca su se staze ozelenile i svaki korak u meni misli:  Zeleno, volim te, zeleno!* Živimo zajedno, zeleno i ja, brojimo Sunčeve zrake; udišemo i izdišemo. Romansa mesečarka (analiza)

...definitivno se za današnji dodatni užitak pobrinulo Sunce. Uostalom,kao i svaki dan!  Kroz moj prozor, s moje leve strane, je prolazilo mnogo svetlosti i toplote, i Sunce me je pozivalo da mu se pridružim u osmatranju prirode. To sam i učinila. Da; Sunce je moj pokretač. Dok trčim - živim. Volim se. Vidim. Udišem. Borim se.  https://www.youtube.com/watch?v=W-3Qklz0SvQ Ništa od toga ne bih doživela posmatranjem drugih trkača kroz prozor.

Nisam sigurna koliko ljudi bi me tačno shvatilo kada bih naglas rekla da me nisu vaspitale ni majka ni baka već, Nina Simon! (Ili, barem, prevaspitala.) https://www.youtube.com/watch?v=L5jI9I03q8E Njen topao no prodoran glas mi je vazda govorio prave stvari, emocije koje sam sa njom otkrivala su ostale neponovljive. I dan danas me podržava Nina kroz pesme, iako znam da neke nije ona napisala no njen ljudski glas, različit glas me održavao, i održava. Okružena sam ljudima koji ništa ne znaju o meni, Nina zna sve. Danas sam postigla nešto. Nisam uzalud potrošila dan. Trčala sam sa Ninom. Ona me je razumela, i to mi  je važno.

Danas, na stazi, sam pronašla samo sebe, jer sam samo sebe i pošla da tražim... Nažalost, pasa za družbu, ovog puta nije bilo. https://www.youtube.com/watch?v=44tnJWI9Gm4

Već dugo se opirem ali od čega bežim - nisam sigurna. Nagađam; i to je ono što me najviše izluđuje, što nabadam, u mraku, svom sopstvenom ili u ovom ogromnom državnom, nisam sigurna. Ali se grčevito držim knjiga; knjige su me spasile od mene same - sprovela sam vlastitu biblioterapiju, bila sam i terapeut i pacijent, bez zvaničnih lekova jer ih isuviše dobro poznajem. Lekove treba zabraniti! Uvesti hranu treba, sočnu i mirisnu, i šetnju. Po planini umesto dosadnih tura po dosadnim prljavim gradovima... Biće dobre i prašnjave ulice, za početak, treba se navići na vazduh. I navući, kao na  jutarnju kafu. ... Znam da nikom nije stalo da mi oduzme knjige, pisanu reč, i moj unutrašnji govor... Alles geht weiter. -------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------- Izašla sam na stazu; samo sam izašla. “I am young. My ears hear promises, my mind is power, my eyes see dreams, my thoughts are high and my body is

Mačke vrlo lako upadaju u paniku; ume da ih izludi svaki šuškavi papir, svaki nagli pokret. Kao usamljenice, stalno moraju biti na oprezu i spremne da umaknu. Iza svakog grma koji deluje bezazleno, iza svakog kućnog ugla možda vreba neprijatelj. U njima je samo jedno jače od tog nepoverenja i opreza, a to je radoznalost.

"Ne znam zašto to radim, na to me goni gotovo unutrašnja prinuda. Možda se plašim da bih, ako bih mogla i drukčije, postepeno prestala da budem čovek, pa bih prljava i smrdljiva puzala okolo i ispuštala nerazumljive glasove. Ne da se plašim da postanem životinja, to ne bi bilo tako rđavo, ali čovek nikad ne može da postane životinja. Mimo životinje on se ruši u ponor. Ne želim da me to zadesi. U poslednje vreme me od toga spopada veliki strah i taj strah mi omogućuje da pišem moj izveštaj. Kad budem dospela do kraja, dobro ću ga sakriti i zaboraviti. Ne želim da ga jednom pronađe tuđinac u koga ih mogla da se pretvorim. Učiniću sve da izbegnem taj preobražaj, ali nisam dovoljno umišljena da čvrsto verujem kako mene ne bi moglo snaći ono što se dogodilo tolikim ljudima pre mene."  Marlen Haushofer Zid   Nojzac 2009.