недеља, 19. јун 2016.

Jedna lepa prošlost, i jedna otrežnjujuća sadašnjost

Juče je bio lep dan, u 5h ujutru sam ustala, popila kafu i uživala u jutru - bez neophodne mi toplote ali ipak. Morala sam da radim. Zvuci saksofona mi itekako ulepšaju jutro, pogotovu kad sam okružena ljudima...

A danas, prevrtanje po krevetu, jaka pospanost, odlaganje alarma. Muke Tantalove. A onda vrisci mog psa! Taj pas je toliko jednostavno - ja u psećem obliku. Ne sme da laje, ne sme da zavrti repom kad hoće pred njim naravno baš kao što ja mogu da pričam *akko je on dobro raspoložen.

*termin pozajmljen iz matematike

Moram da uzmem tog psa k sebi. Čim se snađem.

Nažalost, pre toga, mi slede moja dokona celodnevna razmišljanja i muke hoda po žici bez kišobrana ali mislim da vredi izdržati i zbog sebe, i zbog čupavog. Njega mi najviše žao, sebe i nije nešto, ja sam mazohista ili naučena da trpim.


среда, 15. јун 2016.

"Možda je za to kriva moja grešna mladost"

Pišem ,brišem, prepravljam pa učim pa se trzam, sanjarim pa uzdišem... A "možda je za sve kriva moja grešna mladost" i to baš ona, moja samo moja mladost, ona mladost koju nisam ni imala. Ona mladost koju sam provela nosa zabijenog u zemlju  kao noj, umesto da razmišljam o sebi i svojim osećajima.

Ja ne znam ništa.

Kad bolje razmislim, ja sam samo izletela. Nisam nikog čekala, ni babicu ni bolnicu. Ne znam ni da li sam plakala.

Ali šta ja SADA da radim? Šta da kažem sama sebi, kad se davno da ne kažem nikad ovako nisam osećala? Da li je to zaljubljenost? Da li je to moja usamljenost? Da li je to...moj ludi mozak na kafi izmislio? Da pitam Gugl? "Molim Vas, recite mi, kakav živi život žena koja ne zna ni o kom polu mašta, hvala."

Otišla sam na terapiju kod Švrće. Saslušao me je. Pogledao pravo u oči nekoliko puta. I rekao da lajem. Podvukao da zapravo nije bitno da li mi to smeta ili ne, da je jedino bitno da lajem, i da ne držim ništa u sebi.

EDIT: Maštam, razmišljam, pa lupim sebi otrežnjujuć šamar - to je zato što ni sa kim nepoznatim ne pričam. Lanci, lanci zvekeću, zvono je ogromno, toplo i ružičasto... najbolje za mene je da pišem...


среда, 08. јун 2016.

Momenat eye-of-the-tiger

Ne znam teoriju zakona verovatnoće, ali mislim da je vrlo verovatno da je bar jedno od vas, tamo negde, doživeo ovaj momenat onako kako sam ga ja doživela. Danas. Izlaskom na ulicu.