субота, 20. август 2016.

Putovanje u stranu državu

(...) Nisam htela nigde da odem. Odvukli su me. Rekli mi koje predmete da spakujem; drugi su me vozili. I kažem,na kraju nisam rekla ni "da", ni "ne".

Prepustila sam se. Jutro je osvanulo, stvari su bile u koferu, vozač naspavan i ljudi raspoloženi. Ja sam posmatrala.

Na levoj strani su prolazili pejzaži; poznate kuće i ograde, poneki umorni pas. Zatim ravnice, pa planine u daljini i strme stene sa mrežama da zaštite one koji prolaze. Životinje. Ljude. I poneku buba maru.

Mislila sam da je komplikovanije.

Ali nije bilo.


субота, 06. август 2016.

Ćutanje

Polako stupam jednom nogom
u tu uskomešanu gomilu.
Strpljivo čekam svoj red, ja
iza Vas, i držim te knjige.

Danas sam istresla namerno 
sva slova iz knjiga na zemlju.
Da dam boju svom glasu vama.
Da Vam pokažem šta mislim.


Kleknula, pokupila sam ih skupljenim
šakama i posula se njima, lomnim
rukama sam ih pridržavala za umorno
telo. Da Vam pokažem šta mislim.

Kao dodola, dozivala sam reči 
koje su mi klizile niz odeću, 
da me ne napuštaju bez zvuka.
Ali su one i dalje otpadale. 

Nije vredelo, reči su se skupljale i
na šetalištu pored reke, uskakale
u vodu  izvijeno kao vrsni plivači
a hladno tonule na rečno dno.

Vrane su ih jurile po vazduhu,
i gutale bez razmišljanja. Na tlu
ih je mraz sačekivao da zamrzne.
Kao ledenice, mene su probadale.

Gazila sam ih i preskakala plačući, 
da ostanu ipak u životu. Makar i 
rastavljene ali ih je asfalt žudno upijao. 
Jedna zemlja ih je željno čekala. 

Uskoro, nijedne na meni nije bilo,
i moje noge su postale teške  
koraci su mi sve sporiji i sporiji; 
asfalt je i mene zvao,  zvao , zvao.