недеља, 10. септембар 2017.

11. sept.

Kako se ja osećam?
Zapetljano. 
Ne, ne osećam se kao klupko vunice koja stoji u fioci i čeka da se od nje napravi džemper. Nije ni približno kao ormar pun garderobe, samo zato što su police suviše visoke i zato što nemam deo sa ofingerima. 

Više liči na kablove od kojih me jedan povezuje sa strujom, drugi sa internetom, treći sa zvučnicima, četvrti sa televizorom, peti sa dodatnim uređajem za sprečavanje brzog gašenja u slučaju nestanka struje, šesti sa belom lampom koju obožavam a sedmi sa zelenom lampom i žutim svetlom jer treba menjati svetla kad nosiš naočare, osmi sa ventilatorom koji mi trenutno ohladi prostoriju da moram da navučem vunene čarape, deveti sa štampačem koji odavno nema boje ali mi žao da ga isključim, ali mi deseti izlazi iz sobe i pretpostavljam da je jedini povezan sa spoljnim svetom s obzirom da znam gde mu je početak  ali niti znam kuda vodi, i nema nikakvog uputstva ali nije prašnjav jer da je prašnjav to bi značilo da ga ne koristim ali nije tako, znači da mi je ipak potreban tj. da sam u nekom momentu pomislila da mi je potreban, ali rekla bih da mu je definitivno mesto na poslednjoj utičnici. 

недеља, 27. август 2017.

High five

Volim da trčim uveče.
Ne volim kad srećem ljude jer tad šetaju po sred ulice. A ja ne mogu trotoarom jer ili ga nema ili ga ima ali je ili zarastao ili pun rupa. U sva tri slučaja mogućost povrede je ogromna i stoga nikad ne idem trotoarom uveče.
Trčim ulicom.
Posle 5km mi se čini da mogu večno da trčim.

Misli mi se razbistre i samo teku, kao vodopad. Snažno udaraju ispod skalpa. Rađaju se ideje i zamisli.

Ali, pozdravim drveće kad prođem pored nekog; znate, vidim drvo, njegovu krošnju koja se širi preko ulice. Poželim da ga pozdravim i bacim jedan high five najbližem listu.
Zato što volim drveće. I svi treba da poštujemo te neme posmatrače. 

недеља, 13. август 2017.

Prepis iz tuđeg Dnevnika

Znam da je to pomalo jadno sa moje strane, ali prvo tip je mrtav a drugo njegove rečenice kao da sam ja pisala... Stoga, prepisujem. I baš me briga.

28-8-91
Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam. Pisac nikome ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom.

29-8-91
Pretpostavljam da napolju uvek ima nečega s čime možemo da mučimo sebe.  (...) Humor je ono što nam treba, da se smejemo. 

11-09-91
Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe. 

13-09-91
Postoji nešto u meni što ne mogu da kontrolišem. Nikad ne mogu da vozim preko mosta bez pomisli na samoubistvo. Nikad ne mogu da gledam neko jezero ili okean bez pomisli na samoubistvo. Ne zadržavam se dugo na tome. Ali samo mi prođe: SAMOUBISTVO. Kao kad se upali svetlo. U mraku. Kaže ti da postoji nešto što pomaže da ostaneš u igri. Shvataš? U suprotnom, ostaje samo ludilo. 

21-09-91
Ali dođe mi da šutnem sebe u dupe kada odem na neki skup, čak i kad je piće besplatno. Nikad me to nije usrećilo. Imam dovoljno materijala za svoju igru. Ljudi me prazne. Moram da se sklonim da bih se ponovo napunio. Najbolje za mene je kad sedim ovde poguren, pušim i gledam kako na ovom ekranu izlaze reči. Retko upoznate neku posebnu ili zanimljivu ličnost. Sve u svemu, to je više od nerviranja, to je jebeni neprekidni šok. Što pravi prokletog namćora od mene. (...) Potrebno mi samo da se dobro naspavam. 

25-09-91
Za sebe sam kao kameni blok. Hoću da ostanem unutar tog bloka, nezlostavljan. Oduvek je tako bilo. Opirao sam se roditeljima, opirao se školi, opirao se da postanem pristojan član društva. Šta god da sam bio, oduvek je bilo tu. 

2-10-91
Ima mnogo toga o čemu bi moglo da se piše, ali ne i da se govori. 


недеља, 30. јул 2017.

среда, 19. јул 2017.

Senka

Danas je bio peti dan otkako sam počela da trčim svako jutro. Lagan tempo, ali brza muzika. Obavezno istezanje.
Cilj sam postavila na 3 km, ali uvek napravim više; trčim dok mi ne zazvoni u ušima "You have reached your goal."...

I onda nastavim.

Ovo sam već jednom pokušala i to 2015. na početku staža. Ali se nisam dobro istezala i forsirala sam se, kolena su me bolela kao i prepone. Nisam pazila ni na dužinu koraka niti na kilometražu, verovatno ni na hidrataciju i ko zna na šta sve - samo sam trčala.
Ali to me je obeshrabrilo samo u tome da pravilno rasporedim trening da bih pravilno uživala.

Ali sam sada spremnija, ili se barem tako osećam.  Plan je da se držim ispod 5 km i da ne pravim nikakve pauze.






Na trećem kilometru, i nijednog pokretnog bića u blizini, su misli počele da mi se komešaju, disanje mi se pretvaralo polako u haos, a mozak polako grebuckao da stanem jer me ionako niko ni ne vidi... Ali noge su radile! Zbog tog rada nogu sam potražila spas u okolini. Spazila malenog insekta koji je počeo panično da leti ispred mene u visini mojih kolena. Pretpostavljam da sam ga uznemirila dok je bezbrižno stajao na viskoj travi koja je rasla oko staze.
Gubila bih ga iz vida tu i tamo, išao je i levo i desno, ali ipak, senku sam mu jasno videla na beloj ravnoj stazi. Pratila sam tu senku.

Onda sam začula magične reči sa mog aparata. 3 km bez pauze. I staza je bila pri kraju.

Razgledajući okolinu i hvatajući dah bilo mi je jasno da ću premašiti svoj cilj ako se budem vratila istim putem.
Okrenula sam se i uradila tako.

You have reached your goal for today. 

среда, 12. јул 2017.

субота, 24. јун 2017.

Balon

Otkriće muzike je zaista na mene ostavilo vrlo jak utisak; dan danas ne prođe dan a da nisam poslušala bar nešto novo, preporučeno ili nešto svoje staro iz arhive ili pak nešto što mi je trenutno na listi za slušanje.
Nekim pesmama, ili grupama ako je EkV na primer, se uvek redo vraćam jer se jednostavno probudim sa tim gitarskim rifom u glavi ili nekom strofom i onda je jednostavno pustim i oživim prvobitnu emociju uz novu dimenziju. volim taj osećaj. 
Sviđa mi se to što biram da stvari doživim svaki put kao da ih doživljavam po prvi put.  Dopuštam sebi da sam pogrešila prvi put pri prvom doživljaju i pokušam ponovo. Ako mi se ni tu ne svidi, onda mu se verovatno neću vratiti.


Zvuci su mi veoma važni kao pokretačka sila; pogotovu ako je glas vrlo strastven i melodičan. 
Nisam nailazila na takve u stvarnom svetu oko mene; možda jedan, ali više ih imam u svetu muzike i filma. Više mrtvih, nego živih priznajem. 

Trčanje bez muzike nisam mogla ni da zamislim tj. počela da sam bez ali sam ubrzo odustala jer sam se borila sama sa sobom i sopstvenim mislima a za trčanje je potrebna jaka mentalna snaga. Bukvalno sam gubila tlo.


Sinoć sam spletom okolnosti ostala bez slušalica ali sam ipak sebi postavila izazov, onaj kao sa početka - da trčim bez.
Trebalo mi je nekoliko krugova da se uskladim jer muzika zapravo zamenjuje moje misli pa mi je mnogo lakše da trčim uz poznate i prijatne zvuke nego da slušam jednolične tupe zvuke patika koje odzvanjaju po stazi. A i ako vam je okolina ista kao što je bila juče, i prekjuče i dan pre tog dana...dosadno. 

Izdržala sam oko 7 km. Početak jeste bio čupav, navikla sam uši na moje zvuke, a ne neke tamo, nametnute; previše sam navikla uši na moje zvuke. No, stoički sam naterala sebe samo da trčim, i trčim, i trčim...i pratila svoje disanje, i svoje korake. 
A u glavi su se iskristalisale reči:
Life's a bitch while you're living on the bubble
Thought I saw right but now I think I'm seeing double.
                                                  



субота, 27. мај 2017.

Savet

Na sinoćnjem trčanju mi je mačka pokazala šta da radim; crna, graciozna.
Izdvojila se iz mraka koji nas je obe okruživao. I odnela delić mog mraka sa sobom, to sam razumela.

Osmotrila me je, sa nogom u vazduhu, spremna na brz pokret. Nisam se pomerala. Pustila sam da mi se misli nadovezuju na prisustvo nas dve, čoveka i životinje, ženskog roda.
Razmenjivale smo suštinu.

Prvi pokret je napravila ona; gipko telo je savila u krug, okružujući me, i držeći me na oku. A zatim, uverivši se da sam bezazlena tako mirna nastavila je napred.

Posmatrala sam je. Mlada je.

Došavši do ugla kuće, pogledala me je još jednom. Svetle oči su joj razbijale mrak i tad mi je bio vrlo jasan savet koji mi je dala. Suštinom njenog mačijeg bića ka okolnom vazduhu što ga trenutno delimo.

Ostani svoja. 

недеља, 07. мај 2017.

Spisak motivacija

Tokom vremena sam pronalazila razne blogove ili sajtove i na njima nešto najdragocenije: motivaciju. Jer potrebna je samo volja. Sve ostalo, ishrana, odeća, kilometraže, novi izazovi, ništa nije toliko važno kao volja.

trčim jer štrčim
Women's running
trčanje
runner's world
full moon runner



I ja tako štrčim, jer trčim. 

понедељак, 24. април 2017.

Čudno otkriće

... U nekom momentu sam počela da obraćam pažnju na podlogu po kojoj trčim; asfalt mi je i dalje bio jedini lako dostupan, a o zemljanom putu sam sanjala, podloge između nisu dolazile u obzir zato što su predaleko.

No, sa dolaskom sunčanih dana sve češće sam odlazila u baštu, dok mi nije palo na pamet da bih mogla da proverim taj zemljani poljski put za koji sam znala od kad znam za sebe.


Uobičajen dan za trčanje, jutro prohladno ali uz zagrevanje i nezaobilaznu jutarnju kafu, krenula sam bez problema.

U jednom pravcu, došla sam do puta koji je trebalo preći. Nastavak mog poljskog puta sam jasno videla sa druge strane. Zaustavila bih muziku, sačekala da se gužva raščisti, prešla i nastavila.

Poljski put je vrlo nezgodan zapravo jer je sa obe strane malo strm a u sredini ga preseca vrlo uzak travnati deo. Takođe nezgodan je jer od trave se ne vidi da li je tu možda brežuljak ili nije.
(U jednom smeru ima oko 3km, što sam tek kasnije otkrila.)
Ali pravo otkriće je bilo zapravo nešto drugo.

Trčeći, uz ritmičnu muziku već dosta puta preslušanu, moje misli su letele, a odjednom...umalo se nisam zaustavila zajedno sa tom mišlju koja je samo iskočila i udarila me pravo u nos  "pa ja trčim po svojoj prvoj stazi!"

Setila sam se svojih početaka! Jako teških zapravo. Taj zemljani put, nezgodni, tj. to prvo parče poljskog puta je moja prva staza. Zato što tamo nema ljudi. Ima pasa ali sa njima sam na ti.

Tad sam bežala i od sebe, a ne samo od ljudi, a želela sam da se pokrenem jer mi je soba bila suviše mala. Pokušavala sam i da postanem jutarnji tip, tad je to bilo mnogo zahtevnije nego išta drugo. Zatim sam primetila da mnogo bolje spavam ako sam trčala taj dan; onda sam išla svaki dan, ali sve me je bolelo tako da je to bila bitka sa trčanjem na jednoj i mojim izmučenim organizmom na drugoj.

Bilo je verovatno mučno čak i sa strane gledati taj okršaj. Ali sam istrajala, i jela ono što želim, i čitala ono što želim, i postala slobodna.


PS: Danas je 24. april i ja sam istrčala 12km po mojoj staroj stazi.










четвртак, 09. март 2017.

Veliko L

Ili, O čemu govorim kada govorim o trčanju u inostranstvu

Laufen

Otkako sam negde drugde, ne umem da procenim temperaturu; ili se obučem premalo ili previše. Ali je potrebno i usput dodavati i oduzimati sloj jer se vremenski uslovi menjaju brzo.
Vedro jutro ne znači da ne duva vetar; što kasnije, kroz par sati, nagoveštava sivkaste oblake i kišu a sve to preko noći prelazi u susnežicu i sneg.

Ako mi je dan isplaniran, čim ustanem, više nije. Glupo je što dozvoljavam sebi da zavisim od klimatskih promena.

Treba se samo obući.

Vetrovka je bila obavezna. Rukavice i nepromočiva kapa takođe. Telefon i pasoš iz nužde. Slušalice za muziku nisu ali idu u paketu, slušala sam samo ono na čiji sam ritam srce već navikla:


Schrittzähler uključen, wlan isključen, muzika uključena.

Uvek sam kretala u levu stranu, iz inata. Ovde su ljudi vrlo religiozni. Onda opet levo pa pravo do prvog maleckog kružnog parka koji izlazi na autobusku stanicu; gužva. I gradski tržni centar; gužva. Ali to ostaje na mojoj levoj strani dok ja nastavljam dalje. U pešačkoj sam zoni koja to zapravo nije; kaldrma i automobili koji idu 20 na sat, iritirajuće sve zajedno.
Pešački prelazi su zanimljivi; vozači su kulturni, ili se barem tako prave pa zaustave vozilo. Mislim da moraju da stanu na prelazu bez semafora. Široko gradsko šetalište i kaldrma; držim se leve strane i prelazim ulicu, a onda još pravo do univerzitetskih zgrada. Vrlo su ...obične. Studenata ima ali ih ne vidim uvek.
Sada vidim železničku stanicu. Ima visoke providne prozore i vrata koja se sama otvaraju i zatvaraju, ali ja ne idem na tu stranu već opet levo. A onda uskom stazom ispod nadvožnjaka (ili mosta) i onda desno i... tu nastupa veliko L jer sam u parku.

Slobodna.

Asfalt. Mostić. Zemljana staza. Prelaz preko dosadne ulice. Jedna lepa uzbrdica. Neki vagon ili kola ili šta je već je gvozden i sa moje le leve strane a do njega je vrtić ali nisam viđala decu. Nastavljam pravo, opet je asfalt ali između su zemljane staze.
Prija mi više da se isprljam nego da usporavam, ili zastajem, da bih zaobišla šetače. Ali oni brzo odustanu, pa ih uskoro gledam kako sede po klupama, obično su starije dobi i drže se za ruke isprepletanih prstiju.

Ne želim više da obraćam pažnju na njih već na druge oblike života koji me okružuju. Sad ja zastajem da bih napravila sliku. Ali avaj kod kuće sve te slike izgledaju isto.



Izlazim iz parka, prolazim pored košarkaškog terena a na njemu uvek ima nekog. Ili sam ubacuje ili skupi ekipu. Prolazim i pored zgrade sa satom i zatim plavičaste zgrade studentskog doma. Uskoro dolazim do nadvožnjaka ali prelazim tu ulicu i nastavljam u drugi park. Opet dosadno čekanje na semaforu. I otiskujem se u kružni svet patki.





Nekoliko krugova sam tu a onda se pozdravljam s njima i lagano odlazim kući. Schrittzähler pokazuje: 8.789 m, 12.557 schritte und so weiter.

A osećaj je veliki, Trebalo bi ovo češće da radim.

среда, 22. фебруар 2017.

O čemu govorim kada govorim o trčanju

Ja sam imala taj problem, bila sam poprilično u svom svetu i neprimetna. A onda sam na trčanju, znaš te momente, pred kraj kad si na izmaku svih snaga i pokušavaš da kažeš mozgu da prestane da urla jer hoće da padne tu gde se zatekao. U tim momentima sam počela ponovo da otkrivam svet oko sebe - drveće, životinje, oblačno nebo ili ljuljaške u parku - sve to ne bih gledala da nisam jednostavno tu; prosto prisutna.

I onda shvatih koliko volim to; i lišće po putu, i psa lutalicu, i oblačno nebo i kapi kiše i puste ulice ali i pune ulice, žamor, ljude u autobusima i ... niko tu meni ne prilazi, osim pasa ali da znaš kako su uplašeni a onda se sagnem pa pružim ruku pa mi priđu onako plašljivo pa na kraju ih malo privučem sebi pa stave glavu na moje koleno pa taj pogled...a tek kad ga i sutradan pronađem i kad trči pored mene bez straha, i gleda gde sam.

 Ljudi meni ni ne trebaju, ali ja sama sebi trebam. A osuđena sam da moram da komuniciram s ljudima samo zato što sam rođena kao čovek. 
Ali i u tome je neka čar; znam neke reči pa ih skupljam u rečenice pa još ako neko odgovori sa prijatnim odgovorom samo to ti bude prosto dobro što je takvo.


среда, 08. фебруар 2017.

Zavisna od osećaja

Bez obzira na bol, sela sam na bicikl. Zakotrljala se preko blatnjavih ulica u iščekivanju magije ponovnog vraćanja na dva točka.

Doživela sam novi talas života.


среда, 01. фебруар 2017.

Novi redak

Dakle, moje iskustvo mi je reklo da sam ja mnogo očekivala na početku od Drugih; i onda bih se strašno razočarala kad bih uvidela da nisu ono što sam ja očekivala.
Dakle, prvi korak mi je bio da se nateram da ništa ne očekujem jer Drugi ne znaju da mi čitaju misli pa da znaju kako treba da se ponašaju kad sam ja u blizini, a onda sam shvatila da ni ja ne znam njima da čitam misli pa mi je to pomoglo da prihvatim tu situaciju i krenem dalje.  Da učim kako da komuniciram.

Zatim sam shvatila da mi non stop neko nešto nameće i zbog toga se nisam osećala dobro u svojoj koži.
Isključila sam ceo svet zbog toga - svoje na prvom, medije na drugom mestu i tako dalje. I okrenula sam se knjigama i muzici jer mi je taj svet nekako nezavršen, i nesavršen.  

Nastavila sam da pišem dnevnik, i on je deo mene i toga što sam; papir stvarno sve trpi. Onda sam počela da trčim pa mogu da kažem da i tlo sve trpi, trčim inače kao životinja, ponesem samo svoje raštrkane misli.  :)


Zbog svega toga, želim Druge upravo onakve kakvi oni jesu zato što su nešto novo tj. nešto su što nisam ja. :)

недеља, 22. јануар 2017.

Umetnost floua

"Atletičarima je ovo stanje poznato kao "zona", kada se uspeh postiže bez napora, a gomila ljudi i takmičara "nestaju" usled trenutnog ushićenja. "

"...flou je vrhunac obuzdavanja emocija u cilju postizanja uspeha i učenja; emocije ne samo što su zaustavljene i usmerene, nego su i pozitivne, snažne i usredsređene na određeni zadatak. (...)  Flou jeste iskustvo koje svako povremeno doživi, posebno ako je uspeh na vrhuncu ili ako čovek prevaziđe sopstvene granice. Možda je najočigledniji tokom vođenja ljubavi kada se dvoje spajaju u fluidno i harmonično jedno."

"glavno obeležje floua je osećanje spontane radosti, čak i zanesenosti. Zbog toga se za vreme floua čovek oseća izuzetno dobro - to je nagrada bez premca. U tim trenucima se ljudi do kraja poistovećuju sa onim što rade, pažnja je usmerena na zadatak, svest je jednaka s delanjem. Flou nestaje ako previše razmišljamo o onome što radimo... "

"...flou je stanje samozaborava...U trenucima floua ne postoji ego...I mada ljudi najveće uspehe postižu kada su u stanju floua, oni su nesvesni radnog postupka i ne razmišljaju o uspehu ili neuspehu - ono što ih motiviše je čisto zadovoljstvo zbog samog delanja."

"Jedan je da se namerno usmeri najveća pažnja na trenutni zadatak; stanje najviše koncentracije je suština floua. Na ulasku u ovu zonu izgleda da postoji povratna sprega: ovaj prvi korak zahteva disciplinu i napor da bi se smirili i u dovoljnoj meri usmerili na početak zadatka. Kada se usredsredite, flou nastupa svom snagom i omogućava opuštanje zbog emocionalnog nemira te zadatak obavljate bez napora.

Ulazak u ovu zonu je otvoren ako ljudi pronađu posao u kom su vešti i predaju mu se uz minimalne napore. (...) Ako se od ljudi malo zahteva, njima je dosadno. Ako se traži previše, ljudi postaju anksiozni. Flou se javlja u toj delikatnoj zoni između dosade i anksioznosti."

"Suprotno emocionalnoj napetosti, flou je stanje koje omogućava nadahnuće, blagu ekstazu. Ekstaza proizilazi iz usredsređenosti kao preduslova za stanje floua. (...) ...stanje obuzetosti koje se doživljava kao blaženstvo: flou nastaje jedino uz povećanu koncentraciju."

"(...) Ali kada je mozak najefikasniji, kao u stanju floua, aktivni delovi mozga odgovaraju na zahteve zadatka. U ovakvom stanju čak i težak posao može da nas osveži i ispuni, pre nego da nas zamori."

"Možda je sporno da li flou podstiče umeće ili veštinu, ali čovekova motivacija da se usavršava - potiče od potrebe da se dostigne stanje floua za vreme obavljanja zadatka."

"To bi značilo da je usmeravanje emocija u pravcu kreativnosti nadmoćna veština. Da li će se ona ostvariti putem kontrole nagona i odlaganja nagrađivanja, ili preko upravljanja raspoloženjima koja neće ometati već podsticati mišljenje, ili u obliku samomotivacije da istrajemo i pokušamo iznova pred licem poraza, ili tako što ćemo postići flou i biti uspešniji - sve nabrojano govori u prilog snage emocija koje upravljaju delotvornim naporima."





недеља, 01. јануар 2017.

Halucinacija

Rano, prohladno jutro. Iako je zima na vrhuncu, nema snega na ulicama. Pusto je. Samo drveće koje štrči u nebo. Tu i tamo zimzeleno, koje odbija da se pokori.
Njeni koraci su isti, krenula je pre pola sata i sada je već zagrejana, trči jednolično. Udah, desna, izdah, leva. I sve ponovo: u ušima bubnja muzika. Reski zvuk gitare se meša sa ritmičnim udarima njenog srca.

To joj je potrebno; tako misli jer je već naviknuta na razočarenja.

Spušta se magla. Polako sve tone u izmaglicu. U sivilo. Tera sebe da broji drveće. Levo ih je 5, a desno 11 i dva žbuna. Kao da je videla mačku ili psa ispod jednog. Životinja je svakako bila tamo, zastala je da uhvati dah, osmotri da li joj treba možda pomoć.

Popravila je kapu i naočare i pomislila kako je njima svakako toplije nego njoj. Poželela je, zbog njih samih, da se ipak prevarila. Nastavila je brzim hodom koji je htela da pređe u trk, no...prilika u daljini ju je omela za trenutak.

Udah. I ponovni nalet energije ju je naterao da ide napred. Ponovo je trčala a prilika je uvek bila ispred nje. Bleda. Kao da je nešto čekala. Možda raširenih ruku, ili samo držala ruke pored tela. Bila je posmatrana, činilo joj se da pogled oseća na sebi.

Napred, napred...muzika je i dalje pronalazila put do njenih ušiju.