PSYCHIC PAPER

Opet je neko umro. Lečim se, Ninom. 

Nisam sigurna o kakvom žaru je reč, ili je to samo mehanizam odbrane od sujete, ali je prijalo pročitati tako nešto. I potpuno neočekivano. A došlo od nepoznatog. Volim kad malo prospem kafe na džemper dok je nosim u ruci, onda mi neočekivano popravi trenutak kad sam u vrtlogu reči. Očekivano sam poželela još jednu šoljicu toplog napitka. Za potonuće sutrašnjih planova su se pobrinuli gosti. Neočekivano mi je zatim pala na pamet ideja da napravim jastučiće za doručak. Napraviću veće komade tako da ne moram mnogo njima da se bavim, iako im, znam, taj naziv neće odgovarati.  Očekivano sam otišla na trčanje danas. Gospođa u kolima mi je uredno stala na zebri i sačekala da pređem. Neočekivano sam skrenula udesno i zamalo nastradala. Istrčala sam 6.5 km bez pauze i muzike. Neočekivan dan.   

Pijanistkinja - Elfride Jelinek

Sranje je puno navika. Jednu naviku zameniš drugom. Velika navika je puna manjih navika. Male navike su delići slagalice velike navike. Probudiš se ujutru na zvonjavu, gledaš malo u plafon pa ustaneš. U pidžami, ako imaš sreće,  izbaciš ono malo pepela od juče i staviš drvo u peć i papir ispod njega, i kad kresneš šibicu ona odmah upali onaj papir a i drvo. Uskoro napraviš sebi lončić kafe koju slatko piješ - to je bogovski napitak. Dostojan i tebe.  Uživaj u gutljajima. Male navike moraš dakle da čuvaš kao decu; o da, i tuđu i svoju! Ako padnu, ti si kriv; ako se udare igračkom koju sami tresu - ti si krivac, ako ne jedu kad treba - ti si kriv; pogodi ko je kriv ako ih  još pogodi zalutala lopta u glavu - ...  Pogodi ko će biti kriv ako one umru; u najstrašnijim mukama podrazumeva se.  Male navike moraš da učiš da plivaju, da im govoriš da su lepe; da ih zalivaš svakog dana. Ne smeš da ih pustiš da ih vaspitava ulica; ko je još video da je asfalt uradio nešto dobro? 

To je i bend Artan Lili rekao, i napisao pesmu o tome. To je dobra pesma jer ima zarazan gitarski rif i dobar tekst koji se uklapa. Šta ja to radim? Tja, kao da ovo neko čita, ali ne, napisaću i objaviću... Odlazim. Ali ne, ne pakujem kofere, to ste očekivali ali ja ne radim to komercijalno sranje, već u svom stilu...ostavljam poruke, a vidim da vam se dopadaju. Razbacujem reči. Volim reči, ali neke ne volim. Ne volim reč "kontrola". Moram da poštujem sebe.

captain's log:  Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Konačno sam ustala u 7h; prethodno veče ostavila knjigu i podsetnik za kafu ispod kreveta. Upalilo je! Ali... Bila sam mentalno iscrpljena i ćutalo mi se, stoga sam napravila šolju kafe; vratila se u sobu i otvorila knjigu. Vruća tečnost je pomogla ali osećala sam se krivom što nisam otišla do grada. Onda sam odlučila da idem ponedeljkom, sredom i petkom. Utorak i četvrtak su slobodni dani i unapred sam im se radovala. Pojela sam nekoliko Plazmica i otišla do prodavnice. Nalet novembra sam osetila odmah po izlasku iz kuće; pas me je takođe ispratio i poželela sam mu dobro jutro klimanjem glave. Odgovorio je mahanjem repa. Prošla sam ulicom i tišina je vladala. Bilo je divno slušati je. Klišeizirano, ali opet sam pr

Kako se ja osećam? Zapetljano.  Ne, ne osećam se kao klupko vunice koja stoji u fioci i čeka da se od nje napravi džemper. Nije ni približno kao ormar pun garderobe, samo zato što su police suviše visoke i zato što nemam deo sa ofingerima.  Više liči na kablove od kojih me jedan povezuje sa strujom, drugi sa internetom, treći sa zvučnicima, četvrti sa televizorom, peti sa dodatnim uređajem za sprečavanje brzog gašenja u slučaju nestanka struje, šesti sa belom lampom koju obožavam a sedmi sa zelenom lampom i žutim svetlom jer treba menjati svetla kad nosiš naočare, osmi sa ventilatorom koji mi trenutno ohladi prostoriju da moram da navučem vunene čarape, deveti sa štampačem koji odavno nema boje ali mi žao da ga isključim, ali mi deseti izlazi iz sobe i pretpostavljam da je jedini povezan sa spoljnim svetom s obzirom da znam gde mu je početak  ali niti znam kuda vodi, i nema nikakvog uputstva ali nije prašnjav jer da je prašnjav to bi značilo da ga ne koristim ali nije tako, zn

Volim da trčim uveče. Ne volim kad srećem ljude jer tad šetaju po sred ulice. A ja ne mogu trotoarom jer ili ga nema ili ga ima ali je ili zarastao ili pun rupa. U sva tri slučaja mogućost povrede je ogromna i stoga nikad ne idem trotoarom uveče. Trčim ulicom. Posle 5km mi se čini da mogu večno da trčim. Misli mi se razbistre i samo teku, kao vodopad. Snažno udaraju ispod skalpa. Rađaju se ideje i zamisli. Ali, pozdravim drveće kad prođem pored nekog; znate, vidim drvo, njegovu krošnju koja se širi preko ulice. Poželim da ga pozdravim i bacim jedan high five najbližem listu. Zato što volim drveće. I svi treba da poštujemo te neme posmatrače. 

Ljudima sam okrenula leđa i otišla u šetnju. 

Znam da je to pomalo jadno sa moje strane, ali prvo tip je mrtav a drugo njegove rečenice kao da sam ja pisala... Stoga, prepisujem. I baš me briga. 28-8-91 Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam. Pisac nikome ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom. 29-8-91 Pretpostavljam da napolju uvek ima nečega s čime možemo da mučimo sebe.  (...) Humor je ono što nam treba, da se smejemo.  11-09 -91 Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe.   13-09-91 Postoji nešto u meni što ne mogu da kontrolišem. Nikad ne mog

Bukovski Dnevnik (1991 - 1993)   Kapetan je izašao na ručak a mornari su preoteli brod 

Danas je bio peti dan otkako sam počela da trčim svako jutro. Lagan tempo, ali brza muzika. Obavezno istezanje. Cilj sam postavila na 3 km, ali uvek napravim više; trčim dok mi ne zazvoni u ušima "You have reached your goal."... I onda nastavim. Ovo sam već jednom pokušala i to 2015. na početku staža. Ali se nisam dobro istezala i forsirala sam se, kolena su me bolela kao i prepone. Nisam pazila ni na dužinu koraka niti na kilometražu, verovatno ni na hidrataciju i ko zna na šta sve - samo sam trčala. Ali to me je obeshrabrilo samo u tome da pravilno rasporedim trening da bih pravilno uživala. Ali sam sada spremnija, ili se barem tako osećam.  Plan je da se držim ispod 5 km i da ne pravim nikakve pauze. Na trećem kilometru, i nijednog pokretnog bića u blizini, su misli počele da mi se komešaju, disanje mi se pretvaralo polako u haos, a mozak polako grebuckao da stanem jer me ionako niko ni ne vidi... Ali noge su radile! Zbog tog rada nogu sam potražil

Dopuna 19. jula Smešno, ali vrlo istinito. Odlazim u "kutiju" ako nisam za društvo.

Otkriće muzike je zaista na mene ostavilo vrlo jak utisak; dan danas ne prođe dan a da nisam poslušala bar nešto novo, preporučeno ili nešto svoje staro iz arhive ili pak nešto što mi je trenutno na listi za slušanje. Nekim pesmama, ili grupama ako je EkV na primer, se uvek redo vraćam jer se jednostavno probudim sa tim gitarskim rifom u glavi ili nekom strofom i onda je jednostavno pustim i oživim prvobitnu emociju uz novu dimenziju. volim taj osećaj.  Sviđa mi se to što biram da stvari doživim svaki put kao da ih doživljavam po prvi put.  Dopuštam sebi da sam pogrešila prvi put pri prvom doživljaju i pokušam ponovo. Ako mi se ni tu ne svidi, onda mu se verovatno neću vratiti. Zvuci su mi veoma važni kao pokretačka sila; pogotovu ako je glas vrlo strastven i melodičan.  Nisam nailazila na takve u stvarnom svetu oko mene; možda jedan, ali više ih imam u svetu muzike i filma. Više mrtvih, nego živih priznajem.  Trčanje bez muzike nisam mogla ni da zamislim tj. počela da

Na sinoćnjem trčanju mi je mačka pokazala šta da radim; crna, graciozna. Izdvojila se iz mraka koji nas je obe okruživao. I odnela delić mog mraka sa sobom, to sam razumela. Osmotrila me je, sa nogom u vazduhu, spremna na brz pokret. Nisam se pomerala. Pustila sam da mi se misli nadovezuju na prisustvo nas dve, čoveka i životinje, ženskog roda. Razmenjivale smo suštinu. Prvi pokret je napravila ona; gipko telo je savila u krug, okružujući me, i držeći me na oku. A zatim, uverivši se da sam bezazlena tako mirna nastavila je napred. Posmatrala sam je. Mlada je. Došavši do ugla kuće, pogledala me je još jednom. Svetle oči su joj razbijale mrak i tad mi je bio vrlo jasan savet koji mi je dala. Suštinom njenog mačijeg bića ka okolnom vazduhu što ga trenutno delimo. Ostani svoja. 

Tokom vremena sam pronalazila razne blogove ili sajtove i na njima nešto najdragocenije: motivaciju. Jer potrebna je samo volja. Sve ostalo, ishrana, odeća, kilometraže, novi izazovi, ništa nije toliko važno kao volja. trčim jer štrčim Women's running trčanje runner's world full moon runner I ja tako štrčim, jer trčim. 

... U nekom momentu sam počela da obraćam pažnju na podlogu po kojoj trčim; asfalt mi je i dalje bio jedini lako dostupan, a o zemljanom putu sam sanjala, podloge između nisu dolazile u obzir zato što su predaleko. No, sa dolaskom sunčanih dana sve češće sam odlazila u baštu, dok mi nije palo na pamet da bih mogla da proverim taj zemljani poljski put za koji sam znala od kad znam za sebe. Uobičajen dan za trčanje, jutro prohladno ali uz zagrevanje i nezaobilaznu jutarnju kafu, krenula sam bez problema. U jednom pravcu, došla sam do puta koji je trebalo preći. Nastavak mog poljskog puta sam jasno videla sa druge strane. Zaustavila bih muziku, sačekala da se gužva raščisti, prešla i nastavila. Poljski put je vrlo nezgodan zapravo jer je sa obe strane malo strm a u sredini ga preseca vrlo uzak travnati deo. Takođe nezgodan je jer od trave se ne vidi da li je tu možda brežuljak ili nije. (U jednom smeru ima oko 3km, što sam tek kasnije otkrila.) Ali pravo otkriće je bilo zaprav

Ili,  O čemu govorim kada govorim o trčanju u inostranstvu Laufen Otkako sam negde drugde, ne umem da procenim temperaturu; ili se obučem premalo ili previše. Ali je potrebno i usput dodavati i oduzimati sloj jer se vremenski uslovi menjaju brzo. Vedro jutro ne znači da ne duva vetar; što kasnije, kroz par sati, nagoveštava sivkaste oblake i kišu a sve to preko noći prelazi u susnežicu i sneg. Ako mi je dan isplaniran, čim ustanem, više nije. Glupo je što dozvoljavam sebi da zavisim od klimatskih promena. Treba se samo obući. Vetrovka je bila obavezna. Rukavice i nepromočiva kapa takođe. Telefon i pasoš iz nužde. Slušalice za muziku nisu ali idu u paketu, slušala sam samo ono na čiji sam ritam srce već navikla: Schrittzähler uključen, wlan isključen, muzika uključena. Uvek sam kretala u levu stranu, iz inata. Ovde su ljudi vrlo religiozni. Onda opet levo pa pravo do prvog maleckog kružnog parka koji izlazi na autobusku stanicu; gužva. I gradski tržni centar; gužva

Ja sam imala taj problem, bila sam poprilično u svom svetu i neprimetna. A onda sam na trčanju, znaš te momente, pred kraj kad si na izmaku svih snaga i pokušavaš da kažeš mozgu da prestane da urla jer hoće da padne tu gde se zatekao. U tim momentima sam počela ponovo da otkrivam svet oko sebe - drveće, životinje, oblačno nebo ili ljuljaške u parku - sve to ne bih gledala da nisam jednostavno tu; prosto prisutna. I onda shvatih koliko volim to; i lišće po putu, i psa lutalicu, i oblačno nebo i kapi kiše i puste ulice ali i pune ulice, žamor, ljude u autobusima i ... niko tu meni ne prilazi, osim pasa ali da znaš kako su uplašeni a onda se sagnem pa pružim ruku pa mi priđu onako plašljivo pa na kraju ih malo privučem sebi pa stave glavu na moje koleno pa taj pogled...a tek kad ga i sutradan pronađem i kad trči pored mene bez straha, i gleda gde sam.  Ljudi meni ni ne trebaju, ali ja sama sebi trebam. A osuđena sam da moram da komuniciram s ljudima samo zato što sam rođena kao

Bez obzira na bol, sela sam na bicikl. Zakotrljala se preko blatnjavih ulica u iščekivanju magije ponovnog vraćanja na dva točka. Doživela sam novi talas života.

Dakle, moje iskustvo mi je reklo da sam ja mnogo očekivala na početku od Drugih; i onda bih se strašno razočarala kad bih uvidela da nisu ono što sam ja očekivala. Dakle, prvi korak mi je bio da se nateram da ništa ne očekujem jer Drugi ne znaju da mi čitaju misli pa da znaju kako treba da se ponašaju kad sam ja u blizini, a onda sam shvatila da ni ja ne znam njima da čitam misli pa mi je to pomoglo da prihvatim tu situaciju i krenem dalje.  Da učim kako da komuniciram. Zatim sam shvatila da mi non stop neko nešto nameće i zbog toga se nisam osećala dobro u svojoj koži. Isključila sam ceo svet zbog toga - svoje na prvom, medije na drugom mestu i tako dalje. I okrenula sam se knjigama i muzici jer mi je taj svet nekako nezavršen, i nesavršen.   Nastavila sam da pišem dnevnik, i on je deo mene i toga što sam; papir stvarno sve trpi. Onda sam počela da trčim pa mogu da kažem da i tlo sve trpi, trčim inače kao životinja, ponesem samo svoje raštrkane misli.  :) Zbog svega toga, že

"Atletičarima je ovo stanje poznato kao "zona", kada se uspeh postiže bez napora, a gomila ljudi i takmičara "nestaju" usled trenutnog ushićenja. " "...flou je vrhunac obuzdavanja emocija u cilju postizanja uspeha i učenja; emocije ne samo što su zaustavljene i usmerene, nego su i pozitivne, snažne i usredsređene na određeni zadatak. (...)  Flou jeste iskustvo koje svako povremeno doživi, posebno ako je uspeh na vrhuncu ili ako čovek prevaziđe sopstvene granice. Možda je najočigledniji tokom vođenja ljubavi kada se dvoje spajaju u fluidno i harmonično jedno." "glavno obeležje floua je osećanje spontane radosti, čak i zanesenosti. Zbog toga se za vreme floua čovek oseća izuzetno dobro - to je nagrada bez premca. U tim trenucima se ljudi do kraja poistovećuju sa onim što rade, pažnja je usmerena na zadatak, svest je jednaka s delanjem. Flou nestaje ako previše razmišljamo o onome što radimo... " "...flou je stanje samozaborava

Rano, prohladno jutro. Iako je zima na vrhuncu, nema snega na ulicama. Pusto je. Samo drveće koje štrči u nebo. Tu i tamo zimzeleno, koje odbija da se pokori. Njeni koraci su isti, krenula je pre pola sata i sada je već zagrejana, trči jednolično. Udah, desna, izdah, leva. I sve ponovo: u ušima bubnja muzika. Reski zvuk gitare se meša sa ritmičnim udarima njenog srca. To joj je potrebno; tako misli jer je već naviknuta na razočarenja. Spušta se magla. Polako sve tone u izmaglicu. U sivilo. Tera sebe da broji drveće. Levo ih je 5, a desno 11 i dva žbuna. Kao da je videla mačku ili psa ispod jednog. Životinja je svakako bila tamo, zastala je da uhvati dah, osmotri da li joj treba možda pomoć. Popravila je kapu i naočare i pomislila kako je njima svakako toplije nego njoj. Poželela je, zbog njih samih, da se ipak prevarila. Nastavila je brzim hodom koji je htela da pređe u trk, no...prilika u daljini ju je omela za trenutak. Udah. I ponovni nalet energije ju je naterao da ide na