среда, 22. фебруар 2017.

O čemu govorim kada govorim o trčanju

Ja sam imala taj problem, bila sam poprilično u svom svetu i neprimetna. A onda sam na trčanju, znaš te momente, pred kraj kad si na izmaku svih snaga i pokušavaš da kažeš mozgu da prestane da urla jer hoće da padne tu gde se zatekao. U tim momentima sam počela ponovo da otkrivam svet oko sebe - drveće, životinje, oblačno nebo ili ljuljaške u parku - sve to ne bih gledala da nisam jednostavno tu; prosto prisutna.

I onda shvatih koliko volim to; i lišće po putu, i psa lutalicu, i oblačno nebo i kapi kiše i puste ulice ali i pune ulice, žamor, ljude u autobusima i ... niko tu meni ne prilazi, osim pasa ali da znaš kako su uplašeni a onda se sagnem pa pružim ruku pa mi priđu onako plašljivo pa na kraju ih malo privučem sebi pa stave glavu na moje koleno pa taj pogled...a tek kad ga i sutradan pronađem i kad trči pored mene bez straha, i gleda gde sam.

 Ljudi meni ni ne trebaju, ali ja sama sebi trebam. A osuđena sam da moram da komuniciram s ljudima samo zato što sam rođena kao čovek. 
Ali i u tome je neka čar; znam neke reči pa ih skupljam u rečenice pa još ako neko odgovori sa prijatnim odgovorom samo to ti bude prosto dobro što je takvo.


среда, 08. фебруар 2017.

Zavisna od osećaja

Bez obzira na bol, sela sam na bicikl. Zakotrljala se preko blatnjavih ulica u iščekivanju magije ponovnog vraćanja na dva točka.

Doživela sam novi talas života.


среда, 01. фебруар 2017.

Novi redak

Dakle, moje iskustvo mi je reklo da sam ja mnogo očekivala na početku od Drugih; i onda bih se strašno razočarala kad bih uvidela da nisu ono što sam ja očekivala.
Dakle, prvi korak mi je bio da se nateram da ništa ne očekujem jer Drugi ne znaju da mi čitaju misli pa da znaju kako treba da se ponašaju kad sam ja u blizini, a onda sam shvatila da ni ja ne znam njima da čitam misli pa mi je to pomoglo da prihvatim tu situaciju i krenem dalje.  Da učim kako da komuniciram.

Zatim sam shvatila da mi non stop neko nešto nameće i zbog toga se nisam osećala dobro u svojoj koži.
Isključila sam ceo svet zbog toga - svoje na prvom, medije na drugom mestu i tako dalje. I okrenula sam se knjigama i muzici jer mi je taj svet nekako nezavršen, i nesavršen.  

Nastavila sam da pišem dnevnik, i on je deo mene i toga što sam; papir stvarno sve trpi. Onda sam počela da trčim pa mogu da kažem da i tlo sve trpi, trčim inače kao životinja, ponesem samo svoje raštrkane misli.  :)


Zbog svega toga, želim Druge upravo onakve kakvi oni jesu zato što su nešto novo tj. nešto su što nisam ja. :)