Čudno otkriće
... U nekom momentu sam počela da obraćam pažnju na podlogu po kojoj trčim; asfalt mi je i dalje bio jedini lako dostupan, a o zemljanom putu sam sanjala, podloge između nisu dolazile u obzir zato što su predaleko. No, sa dolaskom sunčanih dana sve češće sam odlazila u baštu, dok mi nije palo na pamet da bih mogla da proverim taj zemljani poljski put za koji sam znala od kad znam za sebe. Uobičajen dan za trčanje, jutro prohladno ali uz zagrevanje i nezaobilaznu jutarnju kafu, krenula sam bez problema. U jednom pravcu, došla sam do puta koji je trebalo preći. Nastavak mog poljskog puta sam jasno videla sa druge strane. Zaustavila bih muziku, sačekala da se gužva raščisti, prešla i nastavila. Poljski put je vrlo nezgodan zapravo jer je sa obe strane malo strm a u sredini ga preseca vrlo uzak travnati deo. Takođe nezgodan je jer od trave se ne vidi da li je tu možda brežuljak ili nije. (U jednom smeru ima oko 3km, što sam tek kasnije otkrila.) Ali pravo otkriće je bilo zaprav