PSYCHIC PAPER

(...) Nisam htela nigde da odem. Odvukli su me. Rekli mi koje predmete da spakujem; drugi su me vozili. I kažem,na kraju nisam rekla ni "da", ni "ne". Prepustila sam se. Jutro je osvanulo, stvari su bile u koferu, vozač naspavan i ljudi raspoloženi. Ja sam posmatrala. Na levoj strani su prolazili pejzaži; poznate kuće i ograde, poneki umorni pas. Zatim ravnice, pa planine u daljini i strme stene sa mrežama da zaštite one koji prolaze. Životinje. Ljude. I poneku buba maru. Mislila sam da je komplikovanije. Ali nije bilo.

Polako stupam jednom nogom u tu uskomešanu gomilu. Strpljivo čekam svoj red, ja iza Vas, i držim te knjige. Danas sam istresla namerno  sva slova iz knjiga na zemlju. Da dam boju svom glasu vama. Da Vam pokažem šta mislim. Kleknula, pokupila sam ih skupljenim šakama i posula se njima, lomnim rukama sam ih pridržavala za umorno telo. Da Vam pokažem šta mislim. Kao dodola, dozivala sam reči  koje su mi klizile niz odeću,  da me ne napuštaju bez zvuka. Ali su one i dalje otpadale.  Nije vredelo, reči su se skupljale i na šetalištu pored reke, uskakale u vodu  izvijeno kao vrsni plivači a hladno tonule na rečno dno. Vrane su ih jurile po vazduhu, i gutale bez razmišljanja. Na tlu ih je mraz sačekivao da zamrzne. Kao ledenice, mene su probadale. Gazila sam ih i preskakala plačući,  da ostanu ipak u životu. Makar i  rastavljene ali ih je asfalt žudno upijao.  Jedna zemlja ih je željno čekala. ...

Dakle, sanjala sam te. Hodam Knez Mihajlovom, okružena masom ljudi i životinja. U vazduhu lebdi miris kokica. Hodam i slušam EkV. (Volim ih onako kako si ih ti volela. ) A onda podignem glavu, i u magnovenju, razaznam - tebe! Masa postaje šarena i bezoblična. I ti si mene primetila. Ali ćutiš! Neko visok te je zagrlio, i tako zagrljeni hodate. Pratim te pogledom, ali mi se muti pogled zbog suze. Ne brišem, sleđena... Kako možeš tako da me gledaš?! Prolaziš... Ništa se ne menja. Lomim se; ostajem bez daha, napad panike, suze... Vrtlog! I... Sind Sie in Ordnung? Gledam pravo...  Oh, Sie weinen ja  ...i, gleda me, i, govori   nicht weinen  i grli me. Miris šampona. nicht weinen, nicht weinen... Šake na mojim leđima , topao zagrljaj toplog tela. I... Oh, Verzeihung...Ich ...Verzeihung... Mir ist ...sehr schlecht...sehr schlecht... čujem sebe. ... i budim se. U znoju, uzdišem, i razmišljam, u kovitlacu sam misli zbog tebe i onog čega nikad neće ni ...

Juče je bio lep dan, u 5h ujutru sam ustala, popila kafu i uživala u jutru - bez neophodne mi toplote ali ipak. Morala sam da radim. Zvuci saksofona mi itekako ulepšaju jutro, pogotovu kad sam okružena ljudima... A danas, prevrtanje po krevetu, jaka pospanost, odlaganje alarma. Muke Tantalove. A onda vrisci mog psa! Taj pas je toliko jednostavno - ja u psećem obliku. Ne sme da laje, ne sme da zavrti repom kad hoće pred njim naravno baš kao što ja mogu da pričam *akko je on dobro raspoložen. *termin pozajmljen iz matematike Moram da uzmem tog psa k sebi. Čim se snađem. Nažalost, pre toga, mi slede moja dokona celodnevna razmišljanja i muke hoda po žici bez kišobrana ali mislim da vredi izdržati i zbog sebe, i zbog čupavog. Njega mi najviše žao, sebe i nije nešto, ja sam mazohista ili naučena da trpim.

Pišem ,brišem, prepravljam pa učim pa se trzam, sanjarim pa uzdišem... A "možda je za sve kriva moja grešna mladost" i to baš ona, moja samo moja mladost, ona mladost koju nisam ni imala. Ona mladost koju sam provela nosa zabijenog u zemlju  kao noj, umesto da razmišljam o sebi i svojim osećajima. Ja ne znam ništa. Kad bolje razmislim, ja sam samo izletela. Nisam nikog čekala, ni babicu ni bolnicu. Ne znam ni da li sam plakala. Ali šta ja SADA da radim? Šta da kažem sama sebi, kad se davno da ne kažem nikad ovako nisam osećala? Da li je to zaljubljenost? Da li je to moja usamljenost? Da li je to...moj ludi mozak na kafi izmislio? Da pitam Gugl? "Molim Vas, recite mi, kakav živi život žena koja ne zna ni o kom polu mašta, hvala." Otišla sam na terapiju kod Švrće. Saslušao me je. Pogledao pravo u oči nekoliko puta. I rekao da lajem. Podvukao da zapravo nije bitno da li mi to smeta ili ne, da je jedino bitno da lajem, i da ne držim ništa u sebi. EDIT: Maštam,...