PSYCHIC PAPER

Plutao je u posudi za vodu. Sam. Verovatno bez nade da će ikad isplivati. Mogla sam da prospem vodu preko trave uz drvo i prepustim ga slabim Sunčevim zracima. Možda bi se i izvukao, ipak je to životinjica spremnija na borbu od mene. U psećoj posudi za vodu je bio mrav. Raširenih nožica i pipaka. Podvukla sam svoj kažiprst pod njegovo telo. Pokupila ostatak vode sa mog prsta, i blago ga gurnula na suv deo. Učinilo mi se da su se pipci pomerili. Pas me je gledao blagim pogledom. Spustila sam mu hranu u posudu, sa mravom na kažiprstu leve ruke. Kad sam ponovo pogledala u njega, pipcima je ispitivao novo tlo i nožicama se polako kretao. Živ je pomislih! Premestila sam ga na drugu ruku, tu je već veselo čeprkao po mojim dlakama kad sam odlučila da ga spustim u saksiju sa cvećem. Tu će možda da pronađe koji zalogaj. Pipcima je opipao saksiju, a zatim prvo prednjim a onda zadnjim nožicama krenuo u novi život.

Nisam mislila na novac.  Mislila sam na Vreme. Vreme našeg kratkog života.  Rodite se i ne znate da razmišljate. Prazna tabla. Odrastate, neko vam usađuje nekakva pravila za razmišljanje. Još malo odrastete. Shvatite da su pravila beskorisna. Konačno shvatite gde je trebalo da stanete bukvalno, a gde da produžite korakom, da oslušnete bolje s oba uha, ili obe nadlanice, ili da ostavite nasred puta drugima za hranu.  ...Koje znanje treba imati kad se zadesite u Zoni Sumraka; osobe koje ste trebali da pljunete i zaboravite a ne da im dajete još svog dragocenog Vremena; pred kojim životinjama ste trebali krotko da pognete glavu, a ne da marširate kao Napoleon i naravno, izgubite svo Vreme odjednom.  Treba paziti na Vreme. Ja sam već 11 420 dana na Zemlji. 

Ja sam poseban tip osobe. Meni je zagrljaj važniji. Govorim o običnim zagrljajima, umesto navodnog poljupca, onog, ovlaš - zapravo obraz uz obraz. Ili negde izgubljenog u tom delu, da ne bi ostavio mrlju na licu onog ko pruža. Niko nema vremena da popravlja stvari. Zagrljaj je znak pravog, iskrenog, osećaja prihvatanja. Ugledate osobu ispred sebe, za pravo i nije vam nepoznata. Pa ona je ljudsko biće! Kao i vi!

Znala je da mora da stoji pored oca. Da ga posmatra dok radi, to je bio njen zadatak, to je bila za nju igra kako je uvek govorio. Stajala je i posmatrala kako od drveta, iščupanog ko zna odakle i kada, pravi daske, bele i pune prašine; kako viče na nju da se skloni od te prašine unutra da se ne bi gušila od prašine, i ona se, poslušno, guši i odlazi u otvorenu prostoriju pored, praznog mozga.  Kako joj minut kasnije doziva, pored sve one buke, ogromne mašine za mučenje lepog drveća, i zatim opet viče zašto je ne čuje kad je doziva da mu donese klešta. Čuvši ga trči po prostoriji pokušavajući da brzim pokretima glave i ujednačenim pokretima ruku uhvati nešto što bi je podsetilo na to kako klešta izgledaju.  Prazan mozak daje uvek pogrešne odgovore; dobila je još jednu grdnju jer se uhvatila za čekić. Tamo levo, kod sata, odmah ispod, malo ulevo, usput je pokušavala da se seti koja joj je ruka leva koja desna, moleći se bez reči da što pre pronađe prokleta klešta za minut ...

Kao i svakog prepodneva, odnela je hranu svom psu. Na zvuk njenih koraka podigao je uši, i budno pratio pogledom jasne pokrete svoje ljudske prijateljice: stigla mu je hrana. Hrana je iskočila iz jedne posude u drugu, bila je topla; miris je zavladao. Pas je veselo strčao niz stepenice na čijoj je najvišoj tački, odmorištu, ležao. Mahao je repom i sačekao da se ljudska prilika pomeri od hrane. Presula sam hranu iz činije u drugu, samo njegovu, sjajnu činiju, nenasleđenu od prethodnog. Činija bi me uvek podsetila na užasnu smrt koju je doživeo Meda, ali ju je sahranila s njim, ispod višnjinog drveta. Pogladila sam psa, po leđima i dopustila mu da jede u miru. Svako bi trebao da jede u miru. Uzela sam njegovu posudu sa vodom, da bih je promenila ali sam ugledala pčelu. Jedva je pomerala nogice. Uvek spasem insekte iz njegove posude za vodu. Nekad stignem na vreme. Umočila sam prst ispod nje. Dlakavo malo telo je poslednjom snagom obujmilo moj prst, pipcima ga ispitujući. Meko sam ...

Opšte mesto u čovekovom životu je da oko rođendana razmišlja o iskustvu koje je stekao za tih xy godina. Ja se uvek pitam da li je moj otac i moj tata, ili je samo moj otac. Jednom prilikom mi je i rekao nešto kao "da napišem knjigu o svom tati" a ja sam već tada znala da će on i biti onaj suštinski deo nje, uzrok. Čak određujući jer sam zbog njega skrenula levo. Kao što reče devojčica Malala za sebe, ni ja nisam obična devojka jer da jesam do sad bih bila udata. Imala parčiće same sebe i svoju kuću, muža, decu. I zato ne znam da li da zahvalim ocu na tome što me je spasao udaje ili da ga opsujem tako da mi se do kraja života ne obrati.

(...) Nisam htela nigde da odem. Odvukli su me. Rekli mi koje predmete da spakujem; drugi su me vozili. I kažem,na kraju nisam rekla ni "da", ni "ne". Prepustila sam se. Jutro je osvanulo, stvari su bile u koferu, vozač naspavan i ljudi raspoloženi. Ja sam posmatrala. Na levoj strani su prolazili pejzaži; poznate kuće i ograde, poneki umorni pas. Zatim ravnice, pa planine u daljini i strme stene sa mrežama da zaštite one koji prolaze. Životinje. Ljude. I poneku buba maru. Mislila sam da je komplikovanije. Ali nije bilo.