недеља, 10. септембар 2017.

11. sept.

Kako se ja osećam?
Zapetljano. 
Ne, ne osećam se kao klupko vunice koja stoji u fioci i čeka da se od nje napravi džemper. Nije ni približno kao ormar pun garderobe, samo zato što su police suviše visoke i zato što nemam deo sa ofingerima. 

Više liči na kablove od kojih me jedan povezuje sa strujom, drugi sa internetom, treći sa zvučnicima, četvrti sa televizorom, peti sa dodatnim uređajem za sprečavanje brzog gašenja u slučaju nestanka struje, šesti sa belom lampom koju obožavam a sedmi sa zelenom lampom i žutim svetlom jer treba menjati svetla kad nosiš naočare, osmi sa ventilatorom koji mi trenutno ohladi prostoriju da moram da navučem vunene čarape, deveti sa štampačem koji odavno nema boje ali mi žao da ga isključim, ali mi deseti izlazi iz sobe i pretpostavljam da je jedini povezan sa spoljnim svetom s obzirom da znam gde mu je početak  ali niti znam kuda vodi, i nema nikakvog uputstva ali nije prašnjav jer da je prašnjav to bi značilo da ga ne koristim ali nije tako, znači da mi je ipak potreban tj. da sam u nekom momentu pomislila da mi je potreban, ali rekla bih da mu je definitivno mesto na poslednjoj utičnici. 

недеља, 27. август 2017.

High five

Volim da trčim uveče.
Ne volim kad srećem ljude jer tad šetaju po sred ulice. A ja ne mogu trotoarom jer ili ga nema ili ga ima ali je ili zarastao ili pun rupa. U sva tri slučaja mogućost povrede je ogromna i stoga nikad ne idem trotoarom uveče.
Trčim ulicom.
Posle 5km mi se čini da mogu večno da trčim.

Misli mi se razbistre i samo teku, kao vodopad. Snažno udaraju ispod skalpa. Rađaju se ideje i zamisli.

Ali, pozdravim drveće kad prođem pored nekog; znate, vidim drvo, njegovu krošnju koja se širi preko ulice. Poželim da ga pozdravim i bacim jedan high five najbližem listu.
Zato što volim drveće. I svi treba da poštujemo te neme posmatrače. 

недеља, 13. август 2017.

Prepis iz tuđeg Dnevnika

Znam da je to pomalo jadno sa moje strane, ali prvo tip je mrtav a drugo njegove rečenice kao da sam ja pisala... Stoga, prepisujem. I baš me briga.

28-8-91
Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam. Pisac nikome ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom.

29-8-91
Pretpostavljam da napolju uvek ima nečega s čime možemo da mučimo sebe.  (...) Humor je ono što nam treba, da se smejemo. 

11-09-91
Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe. 

13-09-91
Postoji nešto u meni što ne mogu da kontrolišem. Nikad ne mogu da vozim preko mosta bez pomisli na samoubistvo. Nikad ne mogu da gledam neko jezero ili okean bez pomisli na samoubistvo. Ne zadržavam se dugo na tome. Ali samo mi prođe: SAMOUBISTVO. Kao kad se upali svetlo. U mraku. Kaže ti da postoji nešto što pomaže da ostaneš u igri. Shvataš? U suprotnom, ostaje samo ludilo. 

21-09-91
Ali dođe mi da šutnem sebe u dupe kada odem na neki skup, čak i kad je piće besplatno. Nikad me to nije usrećilo. Imam dovoljno materijala za svoju igru. Ljudi me prazne. Moram da se sklonim da bih se ponovo napunio. Najbolje za mene je kad sedim ovde poguren, pušim i gledam kako na ovom ekranu izlaze reči. Retko upoznate neku posebnu ili zanimljivu ličnost. Sve u svemu, to je više od nerviranja, to je jebeni neprekidni šok. Što pravi prokletog namćora od mene. (...) Potrebno mi samo da se dobro naspavam. 

25-09-91
Za sebe sam kao kameni blok. Hoću da ostanem unutar tog bloka, nezlostavljan. Oduvek je tako bilo. Opirao sam se roditeljima, opirao se školi, opirao se da postanem pristojan član društva. Šta god da sam bio, oduvek je bilo tu. 

2-10-91
Ima mnogo toga o čemu bi moglo da se piše, ali ne i da se govori. 


недеља, 30. јул 2017.

среда, 19. јул 2017.

Senka

Danas je bio peti dan otkako sam počela da trčim svako jutro. Lagan tempo, ali brza muzika. Obavezno istezanje.
Cilj sam postavila na 3 km, ali uvek napravim više; trčim dok mi ne zazvoni u ušima "You have reached your goal."...

I onda nastavim.

Ovo sam već jednom pokušala i to 2015. na početku staža. Ali se nisam dobro istezala i forsirala sam se, kolena su me bolela kao i prepone. Nisam pazila ni na dužinu koraka niti na kilometražu, verovatno ni na hidrataciju i ko zna na šta sve - samo sam trčala.
Ali to me je obeshrabrilo samo u tome da pravilno rasporedim trening da bih pravilno uživala.

Ali sam sada spremnija, ili se barem tako osećam.  Plan je da se držim ispod 5 km i da ne pravim nikakve pauze.






Na trećem kilometru, i nijednog pokretnog bića u blizini, su misli počele da mi se komešaju, disanje mi se pretvaralo polako u haos, a mozak polako grebuckao da stanem jer me ionako niko ni ne vidi... Ali noge su radile! Zbog tog rada nogu sam potražila spas u okolini. Spazila malenog insekta koji je počeo panično da leti ispred mene u visini mojih kolena. Pretpostavljam da sam ga uznemirila dok je bezbrižno stajao na viskoj travi koja je rasla oko staze.
Gubila bih ga iz vida tu i tamo, išao je i levo i desno, ali ipak, senku sam mu jasno videla na beloj ravnoj stazi. Pratila sam tu senku.

Onda sam začula magične reči sa mog aparata. 3 km bez pauze. I staza je bila pri kraju.

Razgledajući okolinu i hvatajući dah bilo mi je jasno da ću premašiti svoj cilj ako se budem vratila istim putem.
Okrenula sam se i uradila tako.

You have reached your goal for today. 

среда, 12. јул 2017.