четвртак, 16. новембар 2017.

Overthinking

captain's log: 
Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac.

Konačno sam ustala u 7h; prethodno veče ostavila knjigu i podsetnik za kafu ispod kreveta. Upalilo je! Ali... Bila sam mentalno iscrpljena i ćutalo mi se, stoga sam napravila šolju kafe; vratila se u sobu i otvorila knjigu. Vruća tečnost je pomogla ali osećala sam se krivom što nisam otišla do grada. Onda sam odlučila da idem ponedeljkom, sredom i petkom. Utorak i četvrtak su slobodni dani i unapred sam im se radovala.
Pojela sam nekoliko Plazmica i otišla do prodavnice. Nalet novembra sam osetila odmah po izlasku iz kuće; pas me je takođe ispratio i poželela sam mu dobro jutro klimanjem glave. Odgovorio je mahanjem repa.
Prošla sam ulicom i tišina je vladala. Bilo je divno slušati je.

Klišeizirano, ali opet sam previše razmišljala tako da nisam htela da ponesem ni telefon ni slušalice. U prodavnici sam samo predala novac i korpu sa artiklima. Izašla bez reči.

Dok sam se vraćala, tišine više nije bilo. Tu je sad bila buka mašine koja je sekla drva na manje komade, galama dva čoveka koji su se nadvikivali itd... Pomislih kako je tišine više nigde nema.

Šta naučih?
Naučila sam da je statistički moguće da se neko složi i sa mojim mislima ali ako i samo ako ih ja prethodno verbalizujem. I zapišem. Ali da li ja zavisim od njihovih slaganja?

Ne bih rekla. Ali, opet... ; mislim da drugi zavise više od mene.

Da, o ovome sam razmišljala ceo dan. 

недеља, 10. септембар 2017.

11. sept.

Kako se ja osećam?
Zapetljano. 
Ne, ne osećam se kao klupko vunice koja stoji u fioci i čeka da se od nje napravi džemper. Nije ni približno kao ormar pun garderobe, samo zato što su police suviše visoke i zato što nemam deo sa ofingerima. 

Više liči na kablove od kojih me jedan povezuje sa strujom, drugi sa internetom, treći sa zvučnicima, četvrti sa televizorom, peti sa dodatnim uređajem za sprečavanje brzog gašenja u slučaju nestanka struje, šesti sa belom lampom koju obožavam a sedmi sa zelenom lampom i žutim svetlom jer treba menjati svetla kad nosiš naočare, osmi sa ventilatorom koji mi trenutno ohladi prostoriju da moram da navučem vunene čarape, deveti sa štampačem koji odavno nema boje ali mi žao da ga isključim, ali mi deseti izlazi iz sobe i pretpostavljam da je jedini povezan sa spoljnim svetom s obzirom da znam gde mu je početak  ali niti znam kuda vodi, i nema nikakvog uputstva ali nije prašnjav jer da je prašnjav to bi značilo da ga ne koristim ali nije tako, znači da mi je ipak potreban tj. da sam u nekom momentu pomislila da mi je potreban, ali rekla bih da mu je definitivno mesto na poslednjoj utičnici. 

недеља, 27. август 2017.

High five

Volim da trčim uveče.
Ne volim kad srećem ljude jer tad šetaju po sred ulice. A ja ne mogu trotoarom jer ili ga nema ili ga ima ali je ili zarastao ili pun rupa. U sva tri slučaja mogućost povrede je ogromna i stoga nikad ne idem trotoarom uveče.
Trčim ulicom.
Posle 5km mi se čini da mogu večno da trčim.

Misli mi se razbistre i samo teku, kao vodopad. Snažno udaraju ispod skalpa. Rađaju se ideje i zamisli.

Ali, pozdravim drveće kad prođem pored nekog; znate, vidim drvo, njegovu krošnju koja se širi preko ulice. Poželim da ga pozdravim i bacim jedan high five najbližem listu.
Zato što volim drveće. I svi treba da poštujemo te neme posmatrače. 

недеља, 13. август 2017.

Prepis iz tuđeg Dnevnika

Znam da je to pomalo jadno sa moje strane, ali prvo tip je mrtav a drugo njegove rečenice kao da sam ja pisala... Stoga, prepisujem. I baš me briga.

28-8-91
Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam. Pisac nikome ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom.

29-8-91
Pretpostavljam da napolju uvek ima nečega s čime možemo da mučimo sebe.  (...) Humor je ono što nam treba, da se smejemo. 

11-09-91
Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe. 

13-09-91
Postoji nešto u meni što ne mogu da kontrolišem. Nikad ne mogu da vozim preko mosta bez pomisli na samoubistvo. Nikad ne mogu da gledam neko jezero ili okean bez pomisli na samoubistvo. Ne zadržavam se dugo na tome. Ali samo mi prođe: SAMOUBISTVO. Kao kad se upali svetlo. U mraku. Kaže ti da postoji nešto što pomaže da ostaneš u igri. Shvataš? U suprotnom, ostaje samo ludilo. 

21-09-91
Ali dođe mi da šutnem sebe u dupe kada odem na neki skup, čak i kad je piće besplatno. Nikad me to nije usrećilo. Imam dovoljno materijala za svoju igru. Ljudi me prazne. Moram da se sklonim da bih se ponovo napunio. Najbolje za mene je kad sedim ovde poguren, pušim i gledam kako na ovom ekranu izlaze reči. Retko upoznate neku posebnu ili zanimljivu ličnost. Sve u svemu, to je više od nerviranja, to je jebeni neprekidni šok. Što pravi prokletog namćora od mene. (...) Potrebno mi samo da se dobro naspavam. 

25-09-91
Za sebe sam kao kameni blok. Hoću da ostanem unutar tog bloka, nezlostavljan. Oduvek je tako bilo. Opirao sam se roditeljima, opirao se školi, opirao se da postanem pristojan član društva. Šta god da sam bio, oduvek je bilo tu. 

2-10-91
Ima mnogo toga o čemu bi moglo da se piše, ali ne i da se govori. 


недеља, 30. јул 2017.