уторак, 12. децембар 2017.

Žar-post

Nisam sigurna o kakvom žaru je reč, ili je to samo mehanizam odbrane od sujete, ali je prijalo pročitati tako nešto. I potpuno neočekivano. A došlo od nepoznatog.

Volim kad malo prospem kafe na džemper dok je nosim u ruci, onda mi neočekivano popravi trenutak kad sam u vrtlogu reči. Očekivano sam poželela još jednu šoljicu toplog napitka.

Za potonuće sutrašnjih planova su se pobrinuli gosti. Neočekivano mi je zatim pala na pamet ideja da napravim jastučiće za doručak. Napraviću veće komade tako da ne moram mnogo njima da se bavim, iako im, znam, taj naziv neće odgovarati. 

Očekivano sam otišla na trčanje danas. Gospođa u kolima mi je uredno stala na zebri i sačekala da pređem. Neočekivano sam skrenula udesno i zamalo nastradala. Istrčala sam 6.5 km bez pauze i muzike. Neočekivan dan.   

субота, 25. новембар 2017.

Život

Sranje je puno navika. Jednu naviku zameniš drugom. Velika navika je puna manjih navika. Male navike su delići slagalice velike navike.
Probudiš se ujutru na zvonjavu, gledaš malo u plafon pa ustaneš. U pidžami, ako imaš sreće,  izbaciš ono malo pepela od juče i staviš drvo u peć i papir ispod njega, i kad kresneš šibicu ona odmah upali onaj papir a i drvo. Uskoro napraviš sebi lončić kafe koju slatko piješ - to je bogovski napitak. Dostojan i tebe. 
Uživaj u gutljajima.

Male navike moraš dakle da čuvaš kao decu; o da, i tuđu i svoju! Ako padnu, ti si kriv; ako se udare igračkom koju sami tresu - ti si krivac, ako ne jedu kad treba - ti si kriv; pogodi ko je kriv ako ih  još pogodi zalutala lopta u glavu - ... 
Pogodi ko će biti kriv ako one umru; u najstrašnijim mukama podrazumeva se. 

Male navike moraš da učiš da plivaju, da im govoriš da su lepe; da ih zalivaš svakog dana. Ne smeš da ih pustiš da ih vaspitava ulica; ko je još video da je asfalt uradio nešto dobro? 

Ne smeš da ih zapostaviš jer, pogodi ko će da se osuši od krivice kad umru u najstrašnijim mukama? 


недеља, 19. новембар 2017.

Radim najbolje što znam

To je i bend Artan Lili rekao, i napisao pesmu o tome. To je dobra pesma jer ima zarazan gitarski rif i dobar tekst koji se uklapa.

Šta ja to radim? Tja, kao da ovo neko čita, ali ne, napisaću i objaviću... Odlazim. Ali ne, ne pakujem kofere, to ste očekivali ali ja ne radim to komercijalno sranje, već u svom stilu...ostavljam poruke, a vidim da vam se dopadaju. Razbacujem reči.

Volim reči, ali neke ne volim. Ne volim reč "kontrola".





Moram da poštujem sebe.

четвртак, 16. новембар 2017.

Overthinking

captain's log: 
Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac.

Konačno sam ustala u 7h; prethodno veče ostavila knjigu i podsetnik za kafu ispod kreveta. Upalilo je! Ali... Bila sam mentalno iscrpljena i ćutalo mi se, stoga sam napravila šolju kafe; vratila se u sobu i otvorila knjigu. Vruća tečnost je pomogla ali osećala sam se krivom što nisam otišla do grada. Onda sam odlučila da idem ponedeljkom, sredom i petkom. Utorak i četvrtak su slobodni dani i unapred sam im se radovala.
Pojela sam nekoliko Plazmica i otišla do prodavnice. Nalet novembra sam osetila odmah po izlasku iz kuće; pas me je takođe ispratio i poželela sam mu dobro jutro klimanjem glave. Odgovorio je mahanjem repa.
Prošla sam ulicom i tišina je vladala. Bilo je divno slušati je.

Klišeizirano, ali opet sam previše razmišljala tako da nisam htela da ponesem ni telefon ni slušalice. U prodavnici sam samo predala novac i korpu sa artiklima. Izašla bez reči.

Dok sam se vraćala, tišine više nije bilo. Tu je sad bila buka mašine koja je sekla drva na manje komade, galama dva čoveka koji su se nadvikivali itd... Pomislih kako je tišine više nigde nema.

Šta naučih?
Naučila sam da je statistički moguće da se neko složi i sa mojim mislima ali ako i samo ako ih ja prethodno verbalizujem. I zapišem. Ali da li ja zavisim od njihovih slaganja?

Ne bih rekla. Ali, opet... ; mislim da drugi zavise više od mene.

Da, o ovome sam razmišljala ceo dan. 

недеља, 10. септембар 2017.

11. sept.

Kako se ja osećam?
Zapetljano. 
Ne, ne osećam se kao klupko vunice koja stoji u fioci i čeka da se od nje napravi džemper. Nije ni približno kao ormar pun garderobe, samo zato što su police suviše visoke i zato što nemam deo sa ofingerima. 

Više liči na kablove od kojih me jedan povezuje sa strujom, drugi sa internetom, treći sa zvučnicima, četvrti sa televizorom, peti sa dodatnim uređajem za sprečavanje brzog gašenja u slučaju nestanka struje, šesti sa belom lampom koju obožavam a sedmi sa zelenom lampom i žutim svetlom jer treba menjati svetla kad nosiš naočare, osmi sa ventilatorom koji mi trenutno ohladi prostoriju da moram da navučem vunene čarape, deveti sa štampačem koji odavno nema boje ali mi žao da ga isključim, ali mi deseti izlazi iz sobe i pretpostavljam da je jedini povezan sa spoljnim svetom s obzirom da znam gde mu je početak  ali niti znam kuda vodi, i nema nikakvog uputstva ali nije prašnjav jer da je prašnjav to bi značilo da ga ne koristim ali nije tako, znači da mi je ipak potreban tj. da sam u nekom momentu pomislila da mi je potreban, ali rekla bih da mu je definitivno mesto na poslednjoj utičnici.