субота, 24. јун 2017.

Balon

Otkriće muzike je zaista na mene ostavilo vrlo jak utisak; dan danas ne prođe dan a da nisam poslušala bar nešto novo, preporučeno ili nešto svoje staro iz arhive ili pak nešto što mi je trenutno na listi za slušanje.
Nekim pesmama, ili grupama ako je EkV na primer, se uvek redo vraćam jer se jednostavno probudim sa tim gitarskim rifom u glavi ili nekom strofom i onda je jednostavno pustim i oživim prvobitnu emociju uz novu dimenziju. volim taj osećaj. 
Sviđa mi se to što biram da stvari doživim svaki put kao da ih doživljavam po prvi put.  Dopuštam sebi da sam pogrešila prvi put pri prvom doživljaju i pokušam ponovo. Ako mi se ni tu ne svidi, onda mu se verovatno neću vratiti.


Zvuci su mi veoma važni kao pokretačka sila; pogotovu ako je glas vrlo strastven i melodičan. 
Nisam nailazila na takve u stvarnom svetu oko mene; možda jedan, ali više ih imam u svetu muzike i filma. Više mrtvih, nego živih priznajem. 

Trčanje bez muzike nisam mogla ni da zamislim tj. počela da sam bez ali sam ubrzo odustala jer sam se borila sama sa sobom i sopstvenim mislima a za trčanje je potrebna jaka mentalna snaga. Bukvalno sam gubila tlo.


Sinoć sam spletom okolnosti ostala bez slušalica ali sam ipak sebi postavila izazov, onaj kao sa početka - da trčim bez.
Trebalo mi je nekoliko krugova da se uskladim jer muzika zapravo zamenjuje moje misli pa mi je mnogo lakše da trčim uz poznate i prijatne zvuke nego da slušam jednolične tupe zvuke patika koje odzvanjaju po stazi. A i ako vam je okolina ista kao što je bila juče, i prekjuče i dan pre tog dana...dosadno. 

Izdržala sam oko 7 km. Početak jeste bio čupav, navikla sam uši na moje zvuke, a ne neke tamo, nametnute; previše sam navikla uši na moje zvuke. No, stoički sam naterala sebe samo da trčim, i trčim, i trčim...i pratila svoje disanje, i svoje korake. 
A u glavi su se iskristalisale reči:
Life's a bitch while you're living on the bubble
Thought I saw right but now I think I'm seeing double.
                                                  



субота, 27. мај 2017.

Savet

Na sinoćnjem trčanju mi je mačka pokazala šta da radim; crna, graciozna.
Izdvojila se iz mraka koji nas je obe okruživao. I odnela delić mog mraka sa sobom, to sam razumela.

Osmotrila me je, sa nogom u vazduhu, spremna na brz pokret. Nisam se pomerala. Pustila sam da mi se misli nadovezuju na prisustvo nas dve, čoveka i životinje, ženskog roda.
Razmenjivale smo suštinu.

Prvi pokret je napravila ona; gipko telo je savila u krug, okružujući me, i držeći me na oku. A zatim, uverivši se da sam bezazlena tako mirna nastavila je napred.

Posmatrala sam je. Mlada je.

Došavši do ugla kuće, pogledala me je još jednom. Svetle oči su joj razbijale mrak i tad mi je bio vrlo jasan savet koji mi je dala. Suštinom njenog mačijeg bića ka okolnom vazduhu što ga trenutno delimo.

Ostani svoja. 

недеља, 07. мај 2017.

Spisak motivacija

Tokom vremena sam pronalazila razne blogove ili sajtove i na njima nešto najdragocenije: motivaciju. Jer potrebna je samo volja. Sve ostalo, ishrana, odeća, kilometraže, novi izazovi, ništa nije toliko važno kao volja.

trčim jer štrčim
Women's running
trčanje
runner's world
full moon runner



I ja tako štrčim, jer trčim. 

понедељак, 24. април 2017.

Čudno otkriće

... U nekom momentu sam počela da obraćam pažnju na podlogu po kojoj trčim; asfalt mi je i dalje bio jedini lako dostupan, a o zemljanom putu sam sanjala, podloge između nisu dolazile u obzir zato što su predaleko.

No, sa dolaskom sunčanih dana sve češće sam odlazila u baštu, dok mi nije palo na pamet da bih mogla da proverim taj zemljani poljski put za koji sam znala od kad znam za sebe.


Uobičajen dan za trčanje, jutro prohladno ali uz zagrevanje i nezaobilaznu jutarnju kafu, krenula sam bez problema.

U jednom pravcu, došla sam do puta koji je trebalo preći. Nastavak mog poljskog puta sam jasno videla sa druge strane. Zaustavila bih muziku, sačekala da se gužva raščisti, prešla i nastavila.

Poljski put je vrlo nezgodan zapravo jer je sa obe strane malo strm a u sredini ga preseca vrlo uzak travnati deo. Takođe nezgodan je jer od trave se ne vidi da li je tu možda brežuljak ili nije.
(U jednom smeru ima oko 3km, što sam tek kasnije otkrila.)
Ali pravo otkriće je bilo zapravo nešto drugo.

Trčeći, uz ritmičnu muziku već dosta puta preslušanu, moje misli su letele, a odjednom...umalo se nisam zaustavila zajedno sa tom mišlju koja je samo iskočila i udarila me pravo u nos  "pa ja trčim po svojoj prvoj stazi!"

Setila sam se svojih početaka! Jako teških zapravo. Taj zemljani put, nezgodni, tj. to prvo parče poljskog puta je moja prva staza. Zato što tamo nema ljudi. Ima pasa ali sa njima sam na ti.

Tad sam bežala i od sebe, a ne samo od ljudi, a želela sam da se pokrenem jer mi je soba bila suviše mala. Pokušavala sam i da postanem jutarnji tip, tad je to bilo mnogo zahtevnije nego išta drugo. Zatim sam primetila da mnogo bolje spavam ako sam trčala taj dan; onda sam išla svaki dan, ali sve me je bolelo tako da je to bila bitka sa trčanjem na jednoj i mojim izmučenim organizmom na drugoj.

Bilo je verovatno mučno čak i sa strane gledati taj okršaj. Ali sam istrajala, i jela ono što želim, i čitala ono što želim, i postala slobodna.


PS: Danas je 24. april i ja sam istrčala 12km po mojoj staroj stazi.










четвртак, 09. март 2017.

Veliko L

Ili, O čemu govorim kada govorim o trčanju u inostranstvu

Laufen

Otkako sam negde drugde, ne umem da procenim temperaturu; ili se obučem premalo ili previše. Ali je potrebno i usput dodavati i oduzimati sloj jer se vremenski uslovi menjaju brzo.
Vedro jutro ne znači da ne duva vetar; što kasnije, kroz par sati, nagoveštava sivkaste oblake i kišu a sve to preko noći prelazi u susnežicu i sneg.

Ako mi je dan isplaniran, čim ustanem, više nije. Glupo je što dozvoljavam sebi da zavisim od klimatskih promena.

Treba se samo obući.

Vetrovka je bila obavezna. Rukavice i nepromočiva kapa takođe. Telefon i pasoš iz nužde. Slušalice za muziku nisu ali idu u paketu, slušala sam samo ono na čiji sam ritam srce već navikla:


Schrittzähler uključen, wlan isključen, muzika uključena.

Uvek sam kretala u levu stranu, iz inata. Ovde su ljudi vrlo religiozni. Onda opet levo pa pravo do prvog maleckog kružnog parka koji izlazi na autobusku stanicu; gužva. I gradski tržni centar; gužva. Ali to ostaje na mojoj levoj strani dok ja nastavljam dalje. U pešačkoj sam zoni koja to zapravo nije; kaldrma i automobili koji idu 20 na sat, iritirajuće sve zajedno.
Pešački prelazi su zanimljivi; vozači su kulturni, ili se barem tako prave pa zaustave vozilo. Mislim da moraju da stanu na prelazu bez semafora. Široko gradsko šetalište i kaldrma; držim se leve strane i prelazim ulicu, a onda još pravo do univerzitetskih zgrada. Vrlo su ...obične. Studenata ima ali ih ne vidim uvek.
Sada vidim železničku stanicu. Ima visoke providne prozore i vrata koja se sama otvaraju i zatvaraju, ali ja ne idem na tu stranu već opet levo. A onda uskom stazom ispod nadvožnjaka (ili mosta) i onda desno i... tu nastupa veliko L jer sam u parku.

Slobodna.

Asfalt. Mostić. Zemljana staza. Prelaz preko dosadne ulice. Jedna lepa uzbrdica. Neki vagon ili kola ili šta je već je gvozden i sa moje le leve strane a do njega je vrtić ali nisam viđala decu. Nastavljam pravo, opet je asfalt ali između su zemljane staze.
Prija mi više da se isprljam nego da usporavam, ili zastajem, da bih zaobišla šetače. Ali oni brzo odustanu, pa ih uskoro gledam kako sede po klupama, obično su starije dobi i drže se za ruke isprepletanih prstiju.

Ne želim više da obraćam pažnju na njih već na druge oblike života koji me okružuju. Sad ja zastajem da bih napravila sliku. Ali avaj kod kuće sve te slike izgledaju isto.



Izlazim iz parka, prolazim pored košarkaškog terena a na njemu uvek ima nekog. Ili sam ubacuje ili skupi ekipu. Prolazim i pored zgrade sa satom i zatim plavičaste zgrade studentskog doma. Uskoro dolazim do nadvožnjaka ali prelazim tu ulicu i nastavljam u drugi park. Opet dosadno čekanje na semaforu. I otiskujem se u kružni svet patki.





Nekoliko krugova sam tu a onda se pozdravljam s njima i lagano odlazim kući. Schrittzähler pokazuje: 8.789 m, 12.557 schritte und so weiter.

A osećaj je veliki, Trebalo bi ovo češće da radim.

среда, 22. фебруар 2017.

O čemu govorim kada govorim o trčanju

Ja sam imala taj problem, bila sam poprilično u svom svetu i neprimetna. A onda sam na trčanju, znaš te momente, pred kraj kad si na izmaku svih snaga i pokušavaš da kažeš mozgu da prestane da urla jer hoće da padne tu gde se zatekao. U tim momentima sam počela ponovo da otkrivam svet oko sebe - drveće, životinje, oblačno nebo ili ljuljaške u parku - sve to ne bih gledala da nisam jednostavno tu; prosto prisutna.

I onda shvatih koliko volim to; i lišće po putu, i psa lutalicu, i oblačno nebo i kapi kiše i puste ulice ali i pune ulice, žamor, ljude u autobusima i ... niko tu meni ne prilazi, osim pasa ali da znaš kako su uplašeni a onda se sagnem pa pružim ruku pa mi priđu onako plašljivo pa na kraju ih malo privučem sebi pa stave glavu na moje koleno pa taj pogled...a tek kad ga i sutradan pronađem i kad trči pored mene bez straha, i gleda gde sam.

 Ljudi meni ni ne trebaju, ali ja sama sebi trebam. A osuđena sam da moram da komuniciram s ljudima samo zato što sam rođena kao čovek. 
Ali i u tome je neka čar; znam neke reči pa ih skupljam u rečenice pa još ako neko odgovori sa prijatnim odgovorom samo to ti bude prosto dobro što je takvo.


среда, 08. фебруар 2017.

Zavisna od osećaja

Bez obzira na bol, sela sam na bicikl. Zakotrljala se preko blatnjavih ulica u iščekivanju magije ponovnog vraćanja na dva točka.

Doživela sam novi talas života.