PSYCHIC PAPER

" Ja ne verujem u obitelj .  Obitelj je laž koju je stvorio onaj što je ustrojio ovaj svijet da bi lakše nadzirao ljude, bolje izrabljivao poslušnost i štovanje propisa i legendi. Čovjek se lakše pobuni kada je sam, čovjek se lakše pomiri sa sudbinom kada živi sa drugima.  Obitelj nije ništa drugo nego predstavnik ustava koji ne dopušta neposlušnost, i njena svetost ne postoji. Postoje samo skupine muškaraca i žena i djece koji su prisiljeni da nose isto prezime i stanuju pod istim krovom; mrzeći se, i često ne podnoseći se.  No žaljenje postoji, postoje veze ukorijenjene u nama kao stabla koja ne uzmiču ni pred uraganima, neizbežljivi kao glad i žeđ. Nikad ih se ne možeš osloboditi, čak iako to pokušaš svom svojom voljom, svojom logikom. Možda povjeruješ da si ih zaboravilo, ali jednog dana ponovno će se pomoliti, neizbježno, neumoljivi, da bi ti stavili uže oko vrata, bolje od bilo kojeg krvnika.  I ugušiti te." Orijana Falači, Pismo nerođenu djete

"Sumračni krajolik samoubojstva 6. Ne treba zaboraviti da Vitez  -- lutalica posjeduje neobično tamno-duboku sjenu. Somnambuli zbog nečega o čemu i sami sasvim malo znadu ili samo nešto slute ali to i ne objašnjavaju, strasno žude za tom sjenom. Njima izgleda da je to jedino što im još nedostaje, ta dubina, to tamnilo sjene koja ih neobično uzbuđuje, nadražuje njihovu preobilnu čulnost usporedivu samo sa životinjskom čulnošću koja, po njihovu mišljenju, predstavlja savršen uzorak kozmičke čulnosti u čijem se središtu na  način nedostojan tumačenja ostvaruje sumorni krajolik samoubojstva. Taj krajolik nepogodan je za smjenu dana i noći, nije označen u geografskim mapama ali zato je čvrsto utemeljen u duhu somnambulne poetike i neprirodne, neplanirane, opčinjavajuće smrti poetike. U sumračnom krajoliku samo se tako viđena smrt doživljava na način nedvosmislen -- kao znamenje sudbine, svejtlucavi bodež zaboden u horizont krajolika koji je već ozračen pokretom tijela jednoga T

Svakog jutra putujem autobusom. Dugačak je i liči na Tardis. Stolice su presvučene u plavo. Zato U autobusu često stanem na mesto za invalide jer ja sam emotivni invalid i tu se malo osećam prihvaćenom.  

Pisati samo zato što sam ovde prisutna. U haotičnom svetu sve je moguće.

Opet je neko umro. Lečim se, Ninom. 

Nisam sigurna o kakvom žaru je reč, ili je to samo mehanizam odbrane od sujete, ali je prijalo pročitati tako nešto. I potpuno neočekivano. A došlo od nepoznatog. Volim kad malo prospem kafe na džemper dok je nosim u ruci, onda mi neočekivano popravi trenutak kad sam u vrtlogu reči. Očekivano sam poželela još jednu šoljicu toplog napitka. Za potonuće sutrašnjih planova su se pobrinuli gosti. Neočekivano mi je zatim pala na pamet ideja da napravim jastučiće za doručak. Napraviću veće komade tako da ne moram mnogo njima da se bavim, iako im, znam, taj naziv neće odgovarati.  Očekivano sam otišla na trčanje danas. Gospođa u kolima mi je uredno stala na zebri i sačekala da pređem. Neočekivano sam skrenula udesno i zamalo nastradala. Istrčala sam 6.5 km bez pauze i muzike. Neočekivan dan.