недеља, 13. август 2017.

Prepis iz tuđeg Dnevnika

Znam da je to pomalo jadno sa moje strane, ali prvo tip je mrtav a drugo njegove rečenice kao da sam ja pisala... Stoga, prepisujem. I baš me briga.

28-8-91
Sada sam ovde gore i pišem o njima. Moraš da budeš malo grub ili će te pojesti. Doživeo sam gadne stvari na tim vratima. Toliko njih misli da ćeš ih valjda pozvati unutra i piti s njima čitavu noć. Više volim da pijem sam. Pisac nikome ne duguje osim svom pisanju. Ne duguje ništa čitaocu osim dostupnosti štampane stranice. Što je najgore, mnogi obijači pragova nisu čak ni čitaoci. Samo su načuli nešto. Najbolji čitalac i najbolje ljudsko biće je onaj koji me nagrađuje svojim odsustvom.

29-8-91
Pretpostavljam da napolju uvek ima nečega s čime možemo da mučimo sebe.  (...) Humor je ono što nam treba, da se smejemo. 

11-09-91
Ali čitav moj život svodi se na borbu da sat vremena radim ono što se meni radi. Večito mi nešto stoji na putu do samog sebe. 

13-09-91
Postoji nešto u meni što ne mogu da kontrolišem. Nikad ne mogu da vozim preko mosta bez pomisli na samoubistvo. Nikad ne mogu da gledam neko jezero ili okean bez pomisli na samoubistvo. Ne zadržavam se dugo na tome. Ali samo mi prođe: SAMOUBISTVO. Kao kad se upali svetlo. U mraku. Kaže ti da postoji nešto što pomaže da ostaneš u igri. Shvataš? U suprotnom, ostaje samo ludilo. 

21-09-91
Ali dođe mi da šutnem sebe u dupe kada odem na neki skup, čak i kad je piće besplatno. Nikad me to nije usrećilo. Imam dovoljno materijala za svoju igru. Ljudi me prazne. Moram da se sklonim da bih se ponovo napunio. Najbolje za mene je kad sedim ovde poguren, pušim i gledam kako na ovom ekranu izlaze reči. Retko upoznate neku posebnu ili zanimljivu ličnost. Sve u svemu, to je više od nerviranja, to je jebeni neprekidni šok. Što pravi prokletog namćora od mene. (...) Potrebno mi samo da se dobro naspavam. 

25-09-91
Za sebe sam kao kameni blok. Hoću da ostanem unutar tog bloka, nezlostavljan. Oduvek je tako bilo. Opirao sam se roditeljima, opirao se školi, opirao se da postanem pristojan član društva. Šta god da sam bio, oduvek je bilo tu. 

2-10-91
Ima mnogo toga o čemu bi moglo da se piše, ali ne i da se govori. 


недеља, 30. јул 2017.

среда, 19. јул 2017.

Senka

Danas je bio peti dan otkako sam počela da trčim svako jutro. Lagan tempo, ali brza muzika. Obavezno istezanje.
Cilj sam postavila na 3 km, ali uvek napravim više; trčim dok mi ne zazvoni u ušima "You have reached your goal."...

I onda nastavim.

Ovo sam već jednom pokušala i to 2015. na početku staža. Ali se nisam dobro istezala i forsirala sam se, kolena su me bolela kao i prepone. Nisam pazila ni na dužinu koraka niti na kilometražu, verovatno ni na hidrataciju i ko zna na šta sve - samo sam trčala.
Ali to me je obeshrabrilo samo u tome da pravilno rasporedim trening da bih pravilno uživala.

Ali sam sada spremnija, ili se barem tako osećam.  Plan je da se držim ispod 5 km i da ne pravim nikakve pauze.






Na trećem kilometru, i nijednog pokretnog bića u blizini, su misli počele da mi se komešaju, disanje mi se pretvaralo polako u haos, a mozak polako grebuckao da stanem jer me ionako niko ni ne vidi... Ali noge su radile! Zbog tog rada nogu sam potražila spas u okolini. Spazila malenog insekta koji je počeo panično da leti ispred mene u visini mojih kolena. Pretpostavljam da sam ga uznemirila dok je bezbrižno stajao na viskoj travi koja je rasla oko staze.
Gubila bih ga iz vida tu i tamo, išao je i levo i desno, ali ipak, senku sam mu jasno videla na beloj ravnoj stazi. Pratila sam tu senku.

Onda sam začula magične reči sa mog aparata. 3 km bez pauze. I staza je bila pri kraju.

Razgledajući okolinu i hvatajući dah bilo mi je jasno da ću premašiti svoj cilj ako se budem vratila istim putem.
Okrenula sam se i uradila tako.

You have reached your goal for today. 

среда, 12. јул 2017.

субота, 24. јун 2017.

Balon

Otkriće muzike je zaista na mene ostavilo vrlo jak utisak; dan danas ne prođe dan a da nisam poslušala bar nešto novo, preporučeno ili nešto svoje staro iz arhive ili pak nešto što mi je trenutno na listi za slušanje.
Nekim pesmama, ili grupama ako je EkV na primer, se uvek redo vraćam jer se jednostavno probudim sa tim gitarskim rifom u glavi ili nekom strofom i onda je jednostavno pustim i oživim prvobitnu emociju uz novu dimenziju. volim taj osećaj. 
Sviđa mi se to što biram da stvari doživim svaki put kao da ih doživljavam po prvi put.  Dopuštam sebi da sam pogrešila prvi put pri prvom doživljaju i pokušam ponovo. Ako mi se ni tu ne svidi, onda mu se verovatno neću vratiti.


Zvuci su mi veoma važni kao pokretačka sila; pogotovu ako je glas vrlo strastven i melodičan. 
Nisam nailazila na takve u stvarnom svetu oko mene; možda jedan, ali više ih imam u svetu muzike i filma. Više mrtvih, nego živih priznajem. 

Trčanje bez muzike nisam mogla ni da zamislim tj. počela da sam bez ali sam ubrzo odustala jer sam se borila sama sa sobom i sopstvenim mislima a za trčanje je potrebna jaka mentalna snaga. Bukvalno sam gubila tlo.


Sinoć sam spletom okolnosti ostala bez slušalica ali sam ipak sebi postavila izazov, onaj kao sa početka - da trčim bez.
Trebalo mi je nekoliko krugova da se uskladim jer muzika zapravo zamenjuje moje misli pa mi je mnogo lakše da trčim uz poznate i prijatne zvuke nego da slušam jednolične tupe zvuke patika koje odzvanjaju po stazi. A i ako vam je okolina ista kao što je bila juče, i prekjuče i dan pre tog dana...dosadno. 

Izdržala sam oko 7 km. Početak jeste bio čupav, navikla sam uši na moje zvuke, a ne neke tamo, nametnute; previše sam navikla uši na moje zvuke. No, stoički sam naterala sebe samo da trčim, i trčim, i trčim...i pratila svoje disanje, i svoje korake. 
A u glavi su se iskristalisale reči:
Life's a bitch while you're living on the bubble
Thought I saw right but now I think I'm seeing double.
                                                  



субота, 27. мај 2017.

Savet

Na sinoćnjem trčanju mi je mačka pokazala šta da radim; crna, graciozna.
Izdvojila se iz mraka koji nas je obe okruživao. I odnela delić mog mraka sa sobom, to sam razumela.

Osmotrila me je, sa nogom u vazduhu, spremna na brz pokret. Nisam se pomerala. Pustila sam da mi se misli nadovezuju na prisustvo nas dve, čoveka i životinje, ženskog roda.
Razmenjivale smo suštinu.

Prvi pokret je napravila ona; gipko telo je savila u krug, okružujući me, i držeći me na oku. A zatim, uverivši se da sam bezazlena tako mirna nastavila je napred.

Posmatrala sam je. Mlada je.

Došavši do ugla kuće, pogledala me je još jednom. Svetle oči su joj razbijale mrak i tad mi je bio vrlo jasan savet koji mi je dala. Suštinom njenog mačijeg bića ka okolnom vazduhu što ga trenutno delimo.

Ostani svoja. 

недеља, 07. мај 2017.

Spisak motivacija

Tokom vremena sam pronalazila razne blogove ili sajtove i na njima nešto najdragocenije: motivaciju. Jer potrebna je samo volja. Sve ostalo, ishrana, odeća, kilometraže, novi izazovi, ništa nije toliko važno kao volja.

trčim jer štrčim
Women's running
trčanje
runner's world
full moon runner



I ja tako štrčim, jer trčim.