PSYCHIC PAPER

Danas je 30. decembar 2015. godine. Više puta sam se zapitala šta želim. Više puta je kroz moju glavu projurila misao "više ništa želeti ne želim". ...Ne smem klonuti, ni duhom ni telom. Završiću započeto. Moto za zid je, od danas:

Imam jednu knjigu, i u njoj jedan tekst, sporo ga osećam, Zemlja se pomera. Prstom gladim svako slovo. Okruglo. Dajem mu snagu. Ono meni daje snagu. Uzajamno, međusobno, jednolično. Jedno po jedno, pod jagodicama. Tuku biografiju svoju slova govore tiho, i glasno, preteći pomirljivo. Ispovednim, putopisnim jecajima klize slova, u vazduhu se preprliću reči i misli. https://www.youtube.com/watch?v=PJ0PFrWavYU

...znam, sada mogu i da umrem. 

Stari je isekao drvo na čijim sam granama sedela i čitala. ---- Otišla sam da pomognem ne znajući da idem na sahranu starom prijatelju; stari je kratko rekao da je drvo trulo. Sekirom je udarao po žilama koje je drvo puštalo sve ove godine. Svih mojih trideset godina. Čak i više od toga. Motorna testera je zabrundala još jednom, i drvo se slomilo ispred mene. Rečeno mi je da skupljam grane i da ih lomim - nisam imala srca to da radim - uzimala sam ih sa obe ruke i pažljivo smeštala u kolica. Kao malo dete svoju prvu igračku na spavanje. Grane su se bunile, udarale me i šibale, drvo se borilo na svoj način. Napunjena kolica sam polako odvela do prvog mesta na kome će biti pohranjena; sutra će ih matori iseckati i izlomiti na još sitnije komade, bez ikakvog kajanja. Kad bude bila jesen, drvo će se boriti poslednji put i ove grančice će pucketati u vatri i, osvetljavati jedan prostor. Vratila sam se na mesto gde je nekad stajalo drvo na kom sam sedela i čitala; okretala stranice kn

"Bilo joj je odvratno u romanima slikanje izvanrednih bića i onakvih kakva se nikad ne susreću u životu." Misao koja je iznova i iznova delovala na izbor svega što sam ikad čula, pročitala ili pogledala; zanimaju me živi ljudi koje vuče tragično osećanje života.  

Jedan prigodan citat... "Ich bin alleine. Deshalb bin ich nicht mehr realistisch. Das Alleinsein mach mich dumm!"

"Tanzt, tanzt, sonst sind wir verloren!" Pina Bausch

Srela sam rođaku  u dalekoj zemlji. Da li to znači da smo obe uspele? Skoro ništa o njoj nisam znala ni kod kuće; pričala sam joj o prolaznosti stvari. ; Jutro je, ili ponoć, njen telefon ne zvoni već danima. Muzika joj je postala vazduh. Kafa je čas vruća, čas hladna i slova se polako nižu. Njen pas laje ili zeva. ; Ne vidi tonove, oseća ih na svojoj koži. Ne smeta joj. Zna da je sreća trenutna, onda kada čuje aplauz. ; Ima samo deset prstiju. Sa njima može sve da napravi. Za početak, od slova "A" do rečenice. ; Pisala je, niz uši su joj curila slova, misli su kopale ispod skalpa, borile se da izađu cele, kao neprekinuti nizovi; bilo joj je teško da gleda kroz njih i, pocepanim rukavom je brisala suze. Porađala se; utroba joj je gorela od žestine spakovanih teških ideja, curile niz noge kao mesečnica, uz trudove i jedva uhvaćenog daha ipak je strepela za svoje reči na belom papiru. Ali uzalud, proces je započet i može da se prekine jedino smrću. ;

U umetnosti nema mesta moralnom ocenjivanju. Umetnost je nemoralna kao i sam život. Ne postoje bestidne knjige ili slike; postoje slabo zamišljena i slabo urađena dela. U prirodi ne postoji dvojina; svetlost i senka, dobro i zlo; već, samo postojanje i delovanje. Opisujući radnju, mi opisujemo život; ako radnju nazovemo nekim imenom - bestidnost ili pokvarenost - zalazimo  u subjektivnu oblast predrasuda. ( Žerminal , Zola) Władysław Podkowiński - La folie

Poštovani gospodine predsedniče, Vaše pismo mi prenosi, u Vaše ime i u ime svih, čestitke za rođendan. Oprostite mi što se čudim. Deluje mi, naime, kao da taj dan, zbog mojih roditelja, spada u intimnost dvaju ljudi, koje Vi i ostali ne poznajete. Ja lično nikad nisam imala dovoljno smelosti da zamislim svoje začeće i rođenje. Već i samo pominjanje datuma rođenja, koji nije za mene, ali jeste za moje jadne roditelje morao da bude od značaja, uvek mi je delovalo kao neprilično pominjanje tabua i otkrivanje tuđih bolova ili tuđih radosti, koje čovek, koji oseća i misli, poima skoro kao kažnjivo. Trebalo je da kažem civilizovani čovek, pošto je naše mišljenje i osećanje u jednom delu, u svom oštećenom delu, vezano za civilizaciju, za našu civilizovanost, kroz koju smo odavno prokockali šansu da se i sa najdivljijima od svih divljih pomenemo u jednom dahu. Vi, učen čovek visokog ranga, znate bolje od mene kakvo dostojanstvo pokazuju divlji, poslednji, neistrebljeni u svemu što se odnosi

Pitanja Moji odgovori:    Umem da koristim "izvini", ali i kao poštapalicu za početak razgovora, što je zapravo navika koju pokušavam da izbacim, al mi ne ide. Definitivno, nisam neko ko svima govori "da".  Ranije je postojao eho momenat tog "ne" u meni za sve moje tadašnje i buduće akcije ali sam ga ugušila i trudim se racionalno da ga ugušim. Počela sam da trčim i vodim računa o kalorijama i zdravoj hrani, ali se ne opterećujem. Evo, upravo jedem studentski kolač sa čokoladom. Dobro se osećam. Zahvaljujući trčanju sam zavolela svoje telo i sad samo guram dalje, ne slikam se i ne kačim fotke na socijalnu mrežu, zato što nemam naviku da se slikam (i kačim fotke).  Potpuna je glupost upoređivati se s nekim i u stvarnom životu a kamoli s nekim virtuelnim bićem, zamorno je to mnogo, radije uzmem knjigu pa naučim nešto i od Silvije Plat.   Žalim se, trenutno, na fakultet i raspored ispita, a jedina krivica koju osećam je to što uveče

Even if you don't feel confident, fake it. Time after time, I have seen a marginal runner act the role of confident competitor, and eventually become one.   -Allan Lawrence Već neko razmišljam o 5km. Imam plan tako da zbog toga izađoh na stazu večeras. Temperatura je bila dobra. I, ja sam bila spremna. To je mala bitka, ali je moja i ja sam sigurna da ću dobiti ceo rat.  . . . Moje misli se nisu razvlačile po ustajalim ćoškovima moga mozga... Naterala sam ih da stoje, u redu, jedna po jedna, da budu strpljive, da se drže za ruke, kao đaci prvaci. Dresirala sam ih da se ne gomilaju ispod mog skalpa, i da mi ne nanose bol. Da budu strpljive jer ću ih saslušati sve, bez obzira kako meni glupe i smešne izgledale te ideje. Dresirala sam ja njih, ili je to moje telo dresiralo mene? Uostalom, i danas smo prebrodili krizu. Nisam ni razmišljala o njoj. Pronašla sam put. 

Sunce je počelo da prži, asfalt je vreo i na njega stupam. Prvo jednim stopalom pa drugim. Ravnomerno. Celim. Udah. Izdah. Rupe se nižu pod mojim stopalima. Volim svoja stopala. Pogled je prav, i idem napred. Započela sam sopstveno vaspitanje. Kapija. Istezanje. Ulazak u kuću. Vredelo je otići i razbiti taj strah, još jednom. Sve negativne misli sam spakovala u kofer, nisu mi više potrebne za disanje. Ulazak u kadu je ispraćen smanjenim pulsom. Topla voda teče niz moje telo. Volim svoje telo. 

Nisam pisala, a trebalo je. Ovih dana su se u meni zaista dešavale čudne stvari. Čudni osećaji su strujali mojim telom... Moje uspavano telo se budilo! Moj cilj: sloboda, se vratio. . . . Ovih dana, nisam išla na trčanje, ali sam vozila bicikl; istraživala sam, i okolinu, i sebe.  Išla poznatim ulicama, i ravnim asfaltom - išla nepoznatim, neravnim. Sve sam videla. Udisala sam svet oko sebe. . . . Oduvek sam bila čudna samoj sebi; sve me je interesovalo i ništa me nije interesovalo.  Ovo novo osećanje je bilo drugačije. Nešto je bilo drugačije! . . . I, to sam oberučke prihvatila!

Briga o sadašnjosti me je i izvela danas na stazu, i naterala da kofer pun mračnih ideja ostavim neraspakovan.Na sred sobe. Neki nebitni ljudi su mi zakrčili stazu, no izborila sam se zato što sam sama. I zato što to moram jer niko drugi neće. Imam sadašnjost. Budućnost je već sutra. Ne čekam, spremna sam.

Oblačan dan, puste ulice. Ja sam shvatila da ne-trkači uopšte ne vole ni nimbuse ni kišu. Zato sam ja, trkačica, danas, uživala u dugom koraku. Sutra se zasluženo odmaram.

silence Krenula sam, zagrejanih mišića, na stazu. Pravo, pa desno, spust do ulice pa dijagonala do trotoara i pravo, pravo pravo napred.... Psi se nisu bunili, deca me nisu zagledala, odrasli su odrasli. U mom dvorištu me niko nije pozdravio. Svako je radio svoj posao. Iako je pala noć. I, tišina.

Danas mi nije bilo lako. U autobusima ništa novo; na fakultetu ništa novo; na predavanju ništa novo - ćutala sam svo vreme. Posle jela sam sebi skuvala kafu i izašla napolje da čitam. To je bilo dobro. Kasnije sam otišla na trčanje. To nije pošlo kako treba. Stomak je odmah počeo da me boli, skratila sam korak i disala. Disala. Ljudi su se sklanjali. Psi su lajali iza ograda, a ja sam trčala. U obrnutom smeru; i protrčala sam pored jedne šarene mačke koja me pogledom ispratila, što je čudno jer obično pobegnu,  tu je bio i jedan pas, nizak i žućkast, ni on nije mario previše za mene; Šilju nisam videla. "Nisam mislila na to. ... Ja samo idem dalje niz ulice. ..."

Razmišljala sam o večerašnjem trčanju kao o nečemu što će se sigurno dogoditi. Nije bilo nikakve sumnje.  "Ludilo osvaja, kao pre..." Uživala sam u večerašnjem trčanju. Disala. Posmatrala. Moje noge su same pravile korake...

Znala sam da moram da odem, nije bilo nikakvih misli o odustajanju. Poželim da verujem da je to od vina. Jedne čaše - ugreje me, ali mi više znači to što mi razbistri misli i, smiri da mogu da se skoncentrišem čak i na gledanje televizije. Trčala sam uobičajenim tempom, gledala u trotoar, osluškivala svoju okolinu. Dece je bilo, ali su skoro sva sedela pored puta i veselo čavrljala. I pasa je bilo ali mi nijedan nije prišao. Šilju nisam videla. Danas sam zavolela poslovicu: Aquila non capit muscas.

  Dakle, ovo je moj novi moto. To je rekao Haruki Murakami*. I to je taj citat koji mi je večeras poslužio kao staza koja život znači, da parafraziram definiciju pozorišta, jer ta staza je postala neki novi put u mom dosadašnjem životu. Jer sam se izgubila. Ili sagorela. Na toj stazi danas sam videla decu na ulici kako se igraju. Protrčala sam pored dva psa, koja su me samo lenjo ispratila pogledom. Temperatura je bila savršena. Na kraju staze mi je prišao jedan mali Šilja. to ime mi je odmah malo na pamet, jer je pas bio nizak, mršav, i šiljat sav. Sprijateljili smo se u sekundi, a ipak je odlučio da me ne prati. Ostavila sam ga na tom delu ulice. Možda ću ga videti sledeći put. *intervju