недеља, 03. мај 2015.

Ista staza, novi dan



Znala sam da moram da odem, nije bilo nikakvih misli o odustajanju.
Poželim da verujem da je to od vina. Jedne čaše - ugreje me, ali mi više znači to što mi razbistri misli i, smiri da mogu da se skoncentrišem čak i na gledanje televizije.


Trčala sam uobičajenim tempom, gledala u trotoar, osluškivala svoju okolinu. Dece je bilo, ali su skoro sva sedela pored puta i veselo čavrljala. I pasa je bilo ali mi nijedan nije prišao.

Šilju nisam videla.

Danas sam zavolela poslovicu: Aquila non capit muscas.

Нема коментара:

Постави коментар