петак, 11. септембар 2015.

Prepis

Poštovani gospodine predsedniče,Vaše pismo mi prenosi, u Vaše ime i u ime svih, čestitke za rođendan. Oprostite mi što se čudim. Deluje mi, naime, kao da taj dan, zbog mojih roditelja, spada u intimnost dvaju ljudi, koje Vi i ostali ne poznajete. Ja lično nikad nisam imala dovoljno smelosti da zamislim svoje začeće i rođenje. Već i samo pominjanje datuma rođenja, koji nije za mene, ali jeste za moje jadne roditelje morao da bude od značaja, uvek mi je delovalo kao neprilično pominjanje tabua i otkrivanje tuđih bolova ili tuđih radosti, koje čovek, koji oseća i misli, poima skoro kao kažnjivo. Trebalo je da kažem civilizovani čovek, pošto je naše mišljenje i osećanje u jednom delu, u svom oštećenom delu, vezano za civilizaciju, za našu civilizovanost, kroz koju smo odavno prokockali šansu da se i sa najdivljijima od svih divljih pomenemo u jednom dahu. Vi, učen čovek visokog ranga, znate bolje od mene kakvo dostojanstvo pokazuju divlji, poslednji, neistrebljeni u svemu što se odnosi na rođenje, inicijaciju, začeće i smrt, a kod nas to nije samo obest službi, koja nam oduzima i poslednje ostatke srama, već je pre obrade podataka i formulara na delu bio užurbani, srodni duh, koji se, siguran u pobedu, poziva na to objašnjenje koje prouzrokuje najveća uništenja među zbunjenim maloletnicima. Čovečanstvo će biti poniženo do totalnog maloletstva, nakon njegovog konačnog oslobođenja od svih tabua. Čestitate mi, a ja ne mogu a da tu čestitku u mislima ne prosledim jednoj odavno preminuloj ženi, izvesnoj Jozefini H., koja je u moj rodni list zavedena kao babica. Trebalo je tada da joj čestitaju, na veštini i uspešno obavljenom porođaju. Doduše, pre više godina saznala sam da je taj dan bio petak (dogodilo se to uveče), vest koja me nije baš usrećila. Kad god je moguće, ne izlazim iz kuće petkom, nikada ne putujem petkom, to je dan u nedelji koji mi deluje opasno. Osim toga, sigurno je da sam na svet došla sa ’pola kapice sreće’, nije mi poznat medicinski izraz za to, niti zašto u narodu postoji verovanje da ova ili ona osobenost novorođenčeta donosi sreću ili nesreću. Ali već sam rekla, imala sam samo pola kapice, bolje pola nego ništa, kažu, ali ta polovina učinila me je duboko zamišljenom, bila sam zamišljeno dete, zamišljenost i mirno sedenje satima navodno su bile moje najupadljivije karakteristike. Danas se, međutim, pitam, prekasno, prekasno, šta je mojoj jadnoj majci mogla da znači ta mutna vest, pola čestitke za pola kapice sreće. Ko još želi da doji dete, da ga odgaja s verom u budućnost ako je došlo na svet baš sa pola kapice sreće. Šta biste Vi, gospodine predsedniče, radili sa pola predsedništva, polovinom odlikovanja, polovinom priznanja, polovinom šešira, da, šta biste čak i sa ovom polovinom pisma? Moje pismo za Vas ne može da bude celo pismo i zbog toga što moja zahvalnost na Vašim lepim željama dolazi samo iz pola srca. Ali čovek dobija neočekivana pisma, a ona, sa kojima odgovara na njih, takođe niko ne očekuje -Beč, ...                                                  Nepoznata


http://www.womenngo.org.rs/sajt/sajt/feministicka94/bahman/Bahman1.htm 

Нема коментара:

Постави коментар