четвртак, 08. октобар 2015.

Kratke priče znakom ; razdvojene

Srela sam rođaku  u dalekoj zemlji. Da li to znači da smo obe uspele? Skoro ništa o njoj nisam znala ni kod kuće; pričala sam joj o prolaznosti stvari.
;
Jutro je, ili ponoć, njen telefon ne zvoni već danima. Muzika joj je postala vazduh. Kafa je čas vruća, čas hladna i slova se polako nižu. Njen pas laje ili zeva.
;
Ne vidi tonove, oseća ih na svojoj koži. Ne smeta joj. Zna da je sreća trenutna, onda kada čuje aplauz. ;
Ima samo deset prstiju. Sa njima može sve da napravi. Za početak, od slova "A" do rečenice.
;
Pisala je, niz uši su joj curila slova, misli su kopale ispod skalpa, borile se da izađu cele, kao neprekinuti nizovi; bilo joj je teško da gleda kroz njih i, pocepanim rukavom je brisala suze. Porađala se; utroba joj je gorela od žestine spakovanih teških ideja, curile niz noge kao mesečnica, uz trudove i jedva uhvaćenog daha ipak je strepela za svoje reči na belom papiru. Ali uzalud, proces je započet i može da se prekine jedino smrću.
;

Нема коментара:

Постави коментар