среда, 11. новембар 2015.

Stari je isekao drvo na čijim sam granama sedela i čitala

Stari je isekao drvo na čijim sam granama sedela i čitala.
----
Otišla sam da pomognem ne znajući da idem na sahranu starom prijatelju; stari je kratko rekao da je drvo trulo. Sekirom je udarao po žilama koje je drvo puštalo sve ove godine. Svih mojih trideset godina. Čak i više od toga.
Motorna testera je zabrundala još jednom, i drvo se slomilo ispred mene. Rečeno mi je da skupljam grane i da ih lomim - nisam imala srca to da radim - uzimala sam ih sa obe ruke i pažljivo smeštala u kolica. Kao malo dete svoju prvu igračku na spavanje. Grane su se bunile, udarale me i šibale, drvo se borilo na svoj način.

Napunjena kolica sam polako odvela do prvog mesta na kome će biti pohranjena; sutra će ih matori iseckati i izlomiti na još sitnije komade, bez ikakvog kajanja. Kad bude bila jesen, drvo će se boriti poslednji put i ove grančice će pucketati u vatri i, osvetljavati jedan prostor.
Vratila sam se na mesto gde je nekad stajalo drvo na kom sam sedela i čitala; okretala stranice knjige i brala crne trešnje. Crne, krupne trešnje, kao nečije oči, kojih je i bilo samo na vrhu ove velike krošnje, drveta pored poljskog puta.
Ja sam jedina mogla da ih jedem jer sam bila sitna i drvo me je, da je moglo, sigurno često mešalo sa pticama koje su tu, na njemu, povremeno odmarale i dozivale se. Jasno se sećam prizora sa vrha krošnje; kroz granje nebo.

Imala sam svoj komadić plavog neba; sada ga imam u sećanju.

Poslednji put sam otišla do mesta gde je stajalo drvo. Video se sveži trag vlažne izbačene zemlje, a unaokolo su bile rasute grančice. Sunce je uporno zalazilo, smanjujući mi vidno polje; uskoro ništa više nisam videla pred sobom.

I dok su mi se oči navikavale na nastupajući mrak, ipak sam razaznavala u toj tami čvrsto deblo kroz čiju je krošnju vetar slao poruke meni koja sam ga razumela.




Нема коментара:

Постави коментар