Ćutanje

Polako stupam jednom nogom
u tu uskomešanu gomilu.
Strpljivo čekam svoj red, ja
iza Vas, i držim te knjige.

Danas sam istresla namerno 

sva slova iz knjiga na zemlju.
Da dam boju svom glasu vama.

Da Vam pokažem šta mislim.

Kleknula, pokupila sam ih skupljenim
šakama i posula se njima, lomnim
rukama sam ih pridržavala za umorno
telo. Da Vam pokažem šta mislim.

Kao dodola, dozivala sam reči 

koje su mi klizile niz odeću, 

da me ne napuštaju bez zvuka.
Ali su one i dalje otpadale. 

Nije vredelo, reči su se skupljale i

na šetalištu pored reke, uskakale
u vodu  izvijeno kao vrsni plivači
a hladno tonule na rečno dno.

Vrane su ih jurile po vazduhu,

i gutale bez razmišljanja. Na tlu
ih je mraz sačekivao da zamrzne.

Kao ledenice, mene su probadale.

Gazila sam ih i preskakala plačući, 

da ostanu ipak u životu. Makar i 

rastavljene ali ih je asfalt žudno upijao. 

Jedna zemlja ih je željno čekala. 

Uskoro, nijedne na meni nije bilo,

i moje noge su postale teške  

koraci su mi sve sporiji i sporiji; 

asfalt je i mene zvao,  zvao , zvao.