Balon

Otkriće muzike je zaista na mene ostavilo vrlo jak utisak; dan danas ne prođe dan a da nisam poslušala bar nešto novo, preporučeno ili nešto svoje staro iz arhive ili pak nešto što mi je trenutno na listi za slušanje.

Nekim pesmama, ili grupama ako je EkV na primer, se uvek redo vraćam jer se jednostavno probudim sa tim gitarskim rifom u glavi ili nekom strofom i onda je jednostavno pustim i oživim prvobitnu emociju uz novu dimenziju. volim taj osećaj. 

Sviđa mi se to što biram da stvari doživim svaki put kao da ih doživljavam po prvi put.  Dopuštam sebi da sam pogrešila prvi put pri prvom doživljaju i pokušam ponovo. Ako mi se ni tu ne svidi, onda mu se verovatno neću vratiti.

Zvuci su mi veoma važni kao pokretačka sila; pogotovu ako je glas vrlo strastven i melodičan. 

Nisam nailazila na takve u stvarnom svetu oko mene; možda jedan, ali više ih imam u svetu muzike i filma. Više mrtvih, nego živih priznajem. 

Trčanje bez muzike nisam mogla ni da zamislim tj. počela da sam bez ali sam ubrzo odustala jer sam se borila sama sa sobom i sopstvenim mislima a za trčanje je potrebna jaka mentalna snaga. Bukvalno sam gubila tlo.

Sinoć sam spletom okolnosti ostala bez slušalica ali sam ipak sebi postavila izazov, onaj kao sa početka - da trčim bez.
Trebalo mi je nekoliko krugova da se uskladim jer muzika zapravo zamenjuje moje misli pa mi je mnogo lakše da trčim uz poznate i prijatne zvuke nego da slušam jednolične tupe zvuke patika koje odzvanjaju po stazi. A i ako vam je okolina ista kao što je bila juče, i prekjuče i dan pre tog dana...dosadno. 

Izdržala sam oko 7 km. Početak jeste bio čupav, navikla sam uši na moje zvuke, a ne neke tamo, nametnute; previše sam navikla uši na moje zvuke. No, stoički sam naterala sebe samo da trčim, i trčim, i trčim...i pratila svoje disanje, i svoje korake. 

A u glavi su se iskristalisale reči:
Life's a bitch while you're living on the bubble

Thought I saw right but now I think I'm seeing double.