11. sept.

Kako se ja osećam?

Zapetljano. 

Ne, ne osećam se kao klupko vunice koja stoji u fioci i čeka da se od nje napravi džemper. Nije ni približno kao ormar pun garderobe, samo zato što su police suviše visoke i zato što nemam deo sa ofingerima. 

Više liči na kablove od kojih me jedan povezuje sa strujom, drugi sa internetom, treći sa zvučnicima, četvrti sa televizorom, peti sa dodatnim uređajem za sprečavanje brzog gašenja u slučaju nestanka struje, šesti sa belom lampom koju obožavam a sedmi sa zelenom lampom i žutim svetlom jer treba menjati svetla kad nosiš naočare, osmi sa ventilatorom koji mi trenutno ohladi prostoriju da moram da navučem vunene čarape, deveti sa štampačem koji odavno nema boje ali mi žao da ga isključim, ali mi deseti izlazi iz sobe i pretpostavljam da je jedini povezan sa spoljnim svetom s obzirom da znam gde mu je početak  ali niti znam kuda vodi, i nema nikakvog uputstva ali nije prašnjav jer da je prašnjav to bi značilo da ga ne koristim ali nije tako, znači da mi je ipak potreban tj. da sam u nekom momentu pomislila da mi je potreban, ali rekla bih da mu je definitivno mesto na poslednjoj utičnici.