недеља, 19. јун 2016.

Jedna lepa prošlost, i jedna otrežnjujuća sadašnjost

Juče je bio lep dan, u 5h ujutru sam ustala, popila kafu i uživala u jutru - bez neophodne mi toplote ali ipak. Morala sam da radim. Zvuci saksofona mi itekako ulepšaju jutro, pogotovu kad sam okružena ljudima...

A danas, prevrtanje po krevetu, jaka pospanost, odlaganje alarma. Muke Tantalove. A onda vrisci mog psa! Taj pas je toliko jednostavno - ja u psećem obliku. Ne sme da laje, ne sme da zavrti repom kad hoće pred njim naravno baš kao što ja mogu da pričam *akko je on dobro raspoložen.

*termin pozajmljen iz matematike

Moram da uzmem tog psa k sebi. Čim se snađem.

Nažalost, pre toga, mi slede moja dokona celodnevna razmišljanja i muke hoda po žici bez kišobrana ali mislim da vredi izdržati i zbog sebe, i zbog čupavog. Njega mi najviše žao, sebe i nije nešto, ja sam mazohista ili naučena da trpim.


Нема коментара:

Постави коментар