"Možda je za to kriva moja grešna mladost"

Pišem ,brišem, prepravljam pa učim pa se trzam, sanjarim pa uzdišem... A "možda je za sve kriva moja grešna mladost" i to baš ona, moja samo moja mladost, ona mladost koju nisam ni imala. Ona mladost koju sam provela nosa zabijenog u zemlju  kao noj, umesto da razmišljam o sebi i svojim osećajima.

Ja ne znam ništa.

Kad bolje razmislim, ja sam samo izletela. Nisam nikog čekala, ni babicu ni bolnicu. Ne znam ni da li sam plakala.

Ali šta ja SADA da radim? Šta da kažem sama sebi, kad se davno da ne kažem nikad ovako nisam osećala? Da li je to zaljubljenost? Da li je to moja usamljenost? Da li je to...moj ludi mozak na kafi izmislio? Da pitam Gugl? "Molim Vas, recite mi, kakav živi život žena koja ne zna ni o kom polu mašta, hvala."

Otišla sam na terapiju kod Švrće. Saslušao me je. Pogledao pravo u oči nekoliko puta. I rekao da lajem. Podvukao da zapravo nije bitno da li mi to smeta ili ne, da je jedino bitno da lajem, i da ne držim ništa u sebi.

EDIT: Maštam, razmišljam, pa lupim sebi otrežnjujuć šamar - to je zato što ni sa kim nepoznatim ne pričam. Lanci, lanci zvekeću, zvono je ogromno, toplo i ružičasto... najbolje za mene je da pišem...


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Suncokret

Tog dana je bilo zakazano večernje trčanje.  Celog dana sam pazila kada jedem i koliko pijem vode. I kafe naravno; okoreli trkači ne piju kafu. Ali ja nisam okoreli trkač, ja sam impulsivni trkač.  Ja trčim zato što me kafa natera. (Da nije tog napitka, ne bih uradila za druge ni pola od stvari koje uradim u toku dana. ) Otišla sam dakle a tamo su me sačekali suncokreti. Veliki, mali, okrenuti od mene, zagledani u mene, lepršavi na vetru, stameni poput drveta oraha, poređani kao vojska koja čeka naredbu...  
Прикажи све

Reči upućene društvu

" Ja ne verujem u obitelj .  Obitelj je laž koju je stvorio onaj što je ustrojio ovaj svijet da bi lakše nadzirao ljude, bolje izrabljivao poslušnost i štovanje propisa i legendi. Čovjek se lakše pobuni kada je sam, čovjek se lakše pomiri sa sudbinom kada živi sa drugima.  Obitelj nije ništa drugo nego predstavnik ustava koji ne dopušta neposlušnost, i njena svetost ne postoji. Postoje samo skupine muškaraca i žena i djece koji su prisiljeni da nose isto prezime i stanuju pod istim krovom; mrzeći se, i često ne podnoseći se.  No žaljenje postoji, postoje veze ukorijenjene u nama kao stabla koja ne uzmiču ni pred uraganima, neizbežljivi kao glad i žeđ. Nikad ih se ne možeš osloboditi, čak iako to pokušaš svom svojom voljom, svojom logikom. Možda povjeruješ da si ih zaboravilo, ali jednog dana ponovno će se pomoliti, neizbježno, neumoljivi, da bi ti stavili uže oko vrata, bolje od bilo kojeg krvnika.  I ugušiti te." Orijana Falači, Pismo nerođenu djete
Прикажи све

Krug

"Sumračni krajolik samoubojstva 6. Ne treba zaboraviti da Vitez  -- lutalica posjeduje neobično tamno-duboku sjenu. Somnambuli zbog nečega o čemu i sami sasvim malo znadu ili samo nešto slute ali to i ne objašnjavaju, strasno žude za tom sjenom. Njima izgleda da je to jedino što im još nedostaje, ta dubina, to tamnilo sjene koja ih neobično uzbuđuje, nadražuje njihovu preobilnu čulnost usporedivu samo sa životinjskom čulnošću koja, po njihovu mišljenju, predstavlja savršen uzorak kozmičke čulnosti u čijem se središtu na  način nedostojan tumačenja ostvaruje sumorni krajolik samoubojstva. Taj krajolik nepogodan je za smjenu dana i noći, nije označen u geografskim mapama ali zato je čvrsto utemeljen u duhu somnambulne poetike i neprirodne, neplanirane, opčinjavajuće smrti poetike. U sumračnom krajoliku samo se tako viđena smrt doživljava na način nedvosmislen -- kao znamenje sudbine, svejtlucavi bodež zaboden u horizont krajolika koji je već ozračen pokretom tijela jednoga T
Прикажи све