среда, 15. јун 2016.

"Možda je za to kriva moja grešna mladost"

Pišem ,brišem, prepravljam pa učim pa se trzam, sanjarim pa uzdišem... A "možda je za sve kriva moja grešna mladost" i to baš ona, moja samo moja mladost, ona mladost koju nisam ni imala. Ona mladost koju sam provela nosa zabijenog u zemlju  kao noj, umesto da razmišljam o sebi i svojim osećajima.

Ja ne znam ništa.

Kad bolje razmislim, ja sam samo izletela. Nisam nikog čekala, ni babicu ni bolnicu. Ne znam ni da li sam plakala.

Ali šta ja SADA da radim? Šta da kažem sama sebi, kad se davno da ne kažem nikad ovako nisam osećala? Da li je to zaljubljenost? Da li je to moja usamljenost? Da li je to...moj ludi mozak na kafi izmislio? Da pitam Gugl? "Molim Vas, recite mi, kakav živi život žena koja ne zna ni o kom polu mašta, hvala."

Otišla sam na terapiju kod Švrće. Saslušao me je. Pogledao pravo u oči nekoliko puta. I rekao da lajem. Podvukao da zapravo nije bitno da li mi to smeta ili ne, da je jedino bitno da lajem, i da ne držim ništa u sebi.

EDIT: Maštam, razmišljam, pa lupim sebi otrežnjujuć šamar - to je zato što ni sa kim nepoznatim ne pričam. Lanci, lanci zvekeću, zvono je ogromno, toplo i ružičasto... najbolje za mene je da pišem...


Нема коментара:

Постави коментар