Prioritet: promena prioriteta

Znala je da mora da stoji pored oca. Da ga posmatra dok radi, to je bio njen zadatak, to je bila za nju igra kako je uvek govorio. Stajala je i posmatrala kako od drveta, iščupanog ko zna odakle i kada, pravi daske, bele i pune prašine; kako viče na nju da se skloni od te prašine unutra da se ne bi gušila od prašine, i ona se, poslušno, guši i odlazi u otvorenu prostoriju pored, praznog mozga. 

Kako joj minut kasnije doziva, pored sve one buke, ogromne mašine za mučenje lepog drveća, i zatim opet viče zašto je ne čuje kad je doziva da mu donese klešta. Čuvši ga trči po prostoriji pokušavajući da brzim pokretima glave i ujednačenim pokretima ruku uhvati nešto što bi je podsetilo na to kako klešta izgledaju. 

Prazan mozak daje uvek pogrešne odgovore; dobila je još jednu grdnju jer se uhvatila za čekić. Tamo levo, kod sata, odmah ispod, malo ulevo, usput je pokušavala da se seti koja joj je ruka leva koja desna, moleći se bez reči da što pre pronađe prokleta klešta za minut zaglušujuće buke. Majka je došla da kaže da otac napravi pauzu za kafu. Sada je slobodna; do daljnjeg. Otac odlazi i više je ni ne gleda. 

Ona odlazi na sprat, nada se da je neće niko tražiti, do kraja dana, do kraja večnosti. Muzički stub je uključen, i ona ubacuje svoj CD i slušalice stavlja na uši, dok seda na pod ispod prozora. Muzika vešto popravlja ono razbacano u njoj, skuplja u klupko. Pažljivo sluša pesme; sad je na koncertu EkV-a.