среда, 22. фебруар 2017.

O čemu govorim kada govorim o trčanju

Ja sam imala taj problem, bila sam poprilično u svom svetu i neprimetna. A onda sam na trčanju, znaš te momente, pred kraj kad si na izmaku svih snaga i pokušavaš da kažeš mozgu da prestane da urla jer hoće da padne tu gde se zatekao. U tim momentima sam počela ponovo da otkrivam svet oko sebe - drveće, životinje, oblačno nebo ili ljuljaške u parku - sve to ne bih gledala da nisam jednostavno tu; prosto prisutna.

I onda shvatih koliko volim to; i lišće po putu, i psa lutalicu, i oblačno nebo i kapi kiše i puste ulice ali i pune ulice, žamor, ljude u autobusima i ... niko tu meni ne prilazi, osim pasa ali da znaš kako su uplašeni a onda se sagnem pa pružim ruku pa mi priđu onako plašljivo pa na kraju ih malo privučem sebi pa stave glavu na moje koleno pa taj pogled...a tek kad ga i sutradan pronađem i kad trči pored mene bez straha, i gleda gde sam.

 Ljudi meni ni ne trebaju, ali ja sama sebi trebam. A osuđena sam da moram da komuniciram s ljudima samo zato što sam rođena kao čovek. 
Ali i u tome je neka čar; znam neke reči pa ih skupljam u rečenice pa još ako neko odgovori sa prijatnim odgovorom samo to ti bude prosto dobro što je takvo.


Нема коментара:

Постави коментар