O čemu govorim kada govorim o trčanju

Ja sam imala taj problem, bila sam poprilično u svom svetu i neprimetna. A onda sam na trčanju, znaš te momente, pred kraj kad si na izmaku svih snaga i pokušavaš da kažeš mozgu da prestane da urla jer hoće da padne tu gde se zatekao. U tim momentima sam počela ponovo da otkrivam svet oko sebe - drveće, životinje, oblačno nebo ili ljuljaške u parku - sve to ne bih gledala da nisam jednostavno tu; prosto prisutna.

I onda shvatih koliko volim to; i lišće po putu, i psa lutalicu, i oblačno nebo i kapi kiše i puste ulice ali i pune ulice, žamor, ljude u autobusima i ... niko tu meni ne prilazi, osim pasa ali da znaš kako su uplašeni a onda se sagnem pa pružim ruku pa mi priđu onako plašljivo pa na kraju ih malo privučem sebi pa stave glavu na moje koleno pa taj pogled...a tek kad ga i sutradan pronađem i kad trči pored mene bez straha, i gleda gde sam.

 Ljudi meni ni ne trebaju, ali ja sama sebi trebam. A osuđena sam da moram da komuniciram s ljudima samo zato što sam rođena kao čovek. 
Ali i u tome je neka čar; znam neke reči pa ih skupljam u rečenice pa još ako neko odgovori sa prijatnim odgovorom samo to ti bude prosto dobro što je takvo.


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Suncokret

Tog dana je bilo zakazano večernje trčanje.  Celog dana sam pazila kada jedem i koliko pijem vode. I kafe naravno; okoreli trkači ne piju kafu. Ali ja nisam okoreli trkač, ja sam impulsivni trkač.  Ja trčim zato što me kafa natera. (Da nije tog napitka, ne bih uradila za druge ni pola od stvari koje uradim u toku dana. ) Otišla sam dakle a tamo su me sačekali suncokreti. Veliki, mali, okrenuti od mene, zagledani u mene, lepršavi na vetru, stameni poput drveta oraha, poređani kao vojska koja čeka naredbu...  
Прикажи све

Reči upućene društvu

" Ja ne verujem u obitelj .  Obitelj je laž koju je stvorio onaj što je ustrojio ovaj svijet da bi lakše nadzirao ljude, bolje izrabljivao poslušnost i štovanje propisa i legendi. Čovjek se lakše pobuni kada je sam, čovjek se lakše pomiri sa sudbinom kada živi sa drugima.  Obitelj nije ništa drugo nego predstavnik ustava koji ne dopušta neposlušnost, i njena svetost ne postoji. Postoje samo skupine muškaraca i žena i djece koji su prisiljeni da nose isto prezime i stanuju pod istim krovom; mrzeći se, i često ne podnoseći se.  No žaljenje postoji, postoje veze ukorijenjene u nama kao stabla koja ne uzmiču ni pred uraganima, neizbežljivi kao glad i žeđ. Nikad ih se ne možeš osloboditi, čak iako to pokušaš svom svojom voljom, svojom logikom. Možda povjeruješ da si ih zaboravilo, ali jednog dana ponovno će se pomoliti, neizbježno, neumoljivi, da bi ti stavili uže oko vrata, bolje od bilo kojeg krvnika.  I ugušiti te." Orijana Falači, Pismo nerođenu djete
Прикажи све

Krug

"Sumračni krajolik samoubojstva 6. Ne treba zaboraviti da Vitez  -- lutalica posjeduje neobično tamno-duboku sjenu. Somnambuli zbog nečega o čemu i sami sasvim malo znadu ili samo nešto slute ali to i ne objašnjavaju, strasno žude za tom sjenom. Njima izgleda da je to jedino što im još nedostaje, ta dubina, to tamnilo sjene koja ih neobično uzbuđuje, nadražuje njihovu preobilnu čulnost usporedivu samo sa životinjskom čulnošću koja, po njihovu mišljenju, predstavlja savršen uzorak kozmičke čulnosti u čijem se središtu na  način nedostojan tumačenja ostvaruje sumorni krajolik samoubojstva. Taj krajolik nepogodan je za smjenu dana i noći, nije označen u geografskim mapama ali zato je čvrsto utemeljen u duhu somnambulne poetike i neprirodne, neplanirane, opčinjavajuće smrti poetike. U sumračnom krajoliku samo se tako viđena smrt doživljava na način nedvosmislen -- kao znamenje sudbine, svejtlucavi bodež zaboden u horizont krajolika koji je već ozračen pokretom tijela jednoga T
Прикажи све