Overthinking

captain's log: 
Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac. Moram da postanem ranoranilac.

Konačno sam ustala u 7h; prethodno veče ostavila knjigu i podsetnik za kafu ispod kreveta. Upalilo je! Ali... Bila sam mentalno iscrpljena i ćutalo mi se, stoga sam napravila šolju kafe; vratila se u sobu i otvorila knjigu. Vruća tečnost je pomogla ali osećala sam se krivom što nisam otišla do grada. Onda sam odlučila da idem ponedeljkom, sredom i petkom. Utorak i četvrtak su slobodni dani i unapred sam im se radovala.
Pojela sam nekoliko Plazmica i otišla do prodavnice. Nalet novembra sam osetila odmah po izlasku iz kuće; pas me je takođe ispratio i poželela sam mu dobro jutro klimanjem glave. Odgovorio je mahanjem repa.
Prošla sam ulicom i tišina je vladala. Bilo je divno slušati je.

Klišeizirano, ali opet sam previše razmišljala tako da nisam htela da ponesem ni telefon ni slušalice. U prodavnici sam samo predala novac i korpu sa artiklima. Izašla bez reči.

Dok sam se vraćala, tišine više nije bilo. Tu je sad bila buka mašine koja je sekla drva na manje komade, galama dva čoveka koji su se nadvikivali itd... Pomislih kako je tišine više nigde nema.

Šta naučih?
Naučila sam da je statistički moguće da se neko složi i sa mojim mislima ali ako i samo ako ih ja prethodno verbalizujem. I zapišem. Ali da li ja zavisim od njihovih slaganja?

Ne bih rekla. Ali, opet... ; mislim da drugi zavise više od mene.

Da, o ovome sam razmišljala ceo dan. 

Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Suncokret

Tog dana je bilo zakazano večernje trčanje.  Celog dana sam pazila kada jedem i koliko pijem vode. I kafe naravno; okoreli trkači ne piju kafu. Ali ja nisam okoreli trkač, ja sam impulsivni trkač.  Ja trčim zato što me kafa natera. (Da nije tog napitka, ne bih uradila za druge ni pola od stvari koje uradim u toku dana. ) Otišla sam dakle a tamo su me sačekali suncokreti. Veliki, mali, okrenuti od mene, zagledani u mene, lepršavi na vetru, stameni poput drveta oraha, poređani kao vojska koja čeka naredbu...  
Прикажи све

Reči upućene društvu

" Ja ne verujem u obitelj .  Obitelj je laž koju je stvorio onaj što je ustrojio ovaj svijet da bi lakše nadzirao ljude, bolje izrabljivao poslušnost i štovanje propisa i legendi. Čovjek se lakše pobuni kada je sam, čovjek se lakše pomiri sa sudbinom kada živi sa drugima.  Obitelj nije ništa drugo nego predstavnik ustava koji ne dopušta neposlušnost, i njena svetost ne postoji. Postoje samo skupine muškaraca i žena i djece koji su prisiljeni da nose isto prezime i stanuju pod istim krovom; mrzeći se, i često ne podnoseći se.  No žaljenje postoji, postoje veze ukorijenjene u nama kao stabla koja ne uzmiču ni pred uraganima, neizbežljivi kao glad i žeđ. Nikad ih se ne možeš osloboditi, čak iako to pokušaš svom svojom voljom, svojom logikom. Možda povjeruješ da si ih zaboravilo, ali jednog dana ponovno će se pomoliti, neizbježno, neumoljivi, da bi ti stavili uže oko vrata, bolje od bilo kojeg krvnika.  I ugušiti te." Orijana Falači, Pismo nerođenu djete
Прикажи све

Krug

"Sumračni krajolik samoubojstva 6. Ne treba zaboraviti da Vitez  -- lutalica posjeduje neobično tamno-duboku sjenu. Somnambuli zbog nečega o čemu i sami sasvim malo znadu ili samo nešto slute ali to i ne objašnjavaju, strasno žude za tom sjenom. Njima izgleda da je to jedino što im još nedostaje, ta dubina, to tamnilo sjene koja ih neobično uzbuđuje, nadražuje njihovu preobilnu čulnost usporedivu samo sa životinjskom čulnošću koja, po njihovu mišljenju, predstavlja savršen uzorak kozmičke čulnosti u čijem se središtu na  način nedostojan tumačenja ostvaruje sumorni krajolik samoubojstva. Taj krajolik nepogodan je za smjenu dana i noći, nije označen u geografskim mapama ali zato je čvrsto utemeljen u duhu somnambulne poetike i neprirodne, neplanirane, opčinjavajuće smrti poetike. U sumračnom krajoliku samo se tako viđena smrt doživljava na način nedvosmislen -- kao znamenje sudbine, svejtlucavi bodež zaboden u horizont krajolika koji je već ozračen pokretom tijela jednoga T
Прикажи све