Život

Sranje je puno navika. Jednu naviku zameniš drugom. Velika navika je puna manjih navika. Male navike su delići slagalice velike navike.
Probudiš se ujutru na zvonjavu, gledaš malo u plafon pa ustaneš. U pidžami, ako imaš sreće,  izbaciš ono malo pepela od juče i staviš drvo u peć i papir ispod njega, i kad kresneš šibicu ona odmah upali onaj papir a i drvo. Uskoro napraviš sebi lončić kafe koju slatko piješ - to je bogovski napitak. Dostojan i tebe. 
Uživaj u gutljajima.

Male navike moraš dakle da čuvaš kao decu; o da, i tuđu i svoju! Ako padnu, ti si kriv; ako se udare igračkom koju sami tresu - ti si krivac, ako ne jedu kad treba - ti si kriv; pogodi ko je kriv ako ih  još pogodi zalutala lopta u glavu - ... 
Pogodi ko će biti kriv ako one umru; u najstrašnijim mukama podrazumeva se. 

Male navike moraš da učiš da plivaju, da im govoriš da su lepe; da ih zalivaš svakog dana. Ne smeš da ih pustiš da ih vaspitava ulica; ko je još video da je asfalt uradio nešto dobro? 

Ne smeš da ih zapostaviš jer, pogodi ko će da se osuši od krivice kad umru u najstrašnijim mukama? 


Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Suncokret

Tog dana je bilo zakazano večernje trčanje.  Celog dana sam pazila kada jedem i koliko pijem vode. I kafe naravno; okoreli trkači ne piju kafu. Ali ja nisam okoreli trkač, ja sam impulsivni trkač.  Ja trčim zato što me kafa natera. (Da nije tog napitka, ne bih uradila za druge ni pola od stvari koje uradim u toku dana. ) Otišla sam dakle a tamo su me sačekali suncokreti. Veliki, mali, okrenuti od mene, zagledani u mene, lepršavi na vetru, stameni poput drveta oraha, poređani kao vojska koja čeka naredbu...  
Прикажи све

Reči upućene društvu

" Ja ne verujem u obitelj .  Obitelj je laž koju je stvorio onaj što je ustrojio ovaj svijet da bi lakše nadzirao ljude, bolje izrabljivao poslušnost i štovanje propisa i legendi. Čovjek se lakše pobuni kada je sam, čovjek se lakše pomiri sa sudbinom kada živi sa drugima.  Obitelj nije ništa drugo nego predstavnik ustava koji ne dopušta neposlušnost, i njena svetost ne postoji. Postoje samo skupine muškaraca i žena i djece koji su prisiljeni da nose isto prezime i stanuju pod istim krovom; mrzeći se, i često ne podnoseći se.  No žaljenje postoji, postoje veze ukorijenjene u nama kao stabla koja ne uzmiču ni pred uraganima, neizbežljivi kao glad i žeđ. Nikad ih se ne možeš osloboditi, čak iako to pokušaš svom svojom voljom, svojom logikom. Možda povjeruješ da si ih zaboravilo, ali jednog dana ponovno će se pomoliti, neizbježno, neumoljivi, da bi ti stavili uže oko vrata, bolje od bilo kojeg krvnika.  I ugušiti te." Orijana Falači, Pismo nerođenu djete
Прикажи све

Krug

"Sumračni krajolik samoubojstva 6. Ne treba zaboraviti da Vitez  -- lutalica posjeduje neobično tamno-duboku sjenu. Somnambuli zbog nečega o čemu i sami sasvim malo znadu ili samo nešto slute ali to i ne objašnjavaju, strasno žude za tom sjenom. Njima izgleda da je to jedino što im još nedostaje, ta dubina, to tamnilo sjene koja ih neobično uzbuđuje, nadražuje njihovu preobilnu čulnost usporedivu samo sa životinjskom čulnošću koja, po njihovu mišljenju, predstavlja savršen uzorak kozmičke čulnosti u čijem se središtu na  način nedostojan tumačenja ostvaruje sumorni krajolik samoubojstva. Taj krajolik nepogodan je za smjenu dana i noći, nije označen u geografskim mapama ali zato je čvrsto utemeljen u duhu somnambulne poetike i neprirodne, neplanirane, opčinjavajuće smrti poetike. U sumračnom krajoliku samo se tako viđena smrt doživljava na način nedvosmislen -- kao znamenje sudbine, svejtlucavi bodež zaboden u horizont krajolika koji je već ozračen pokretom tijela jednoga T
Прикажи све